SLAVICA MILOŠEVIĆ ZA “GLEDIŠTE” : “Umetnost se stvara da bi se delila!”

Ponovo smo u knjigama, kroz redove poezije, eseja, lirike i refleksije, vodi nas crnogorska književnica – Slavica Milošević.

Pozdrav Slavice, dobro došla na kulturni portal “Gledište”,  imaš tu čast da budeš prva pripadnica lepšeg pola koja će se “upisati” u odeljak “Intervju” na ovom portalu, čestitam ti na tome 😉 Za početak razgovora bih voleo da kažeš nešto o sebi, za one koji slabo poznaju tvoj rad?

Zdravo Marko, zahvaljujem na ovom intervjuu, odnosno zanimljivim pitanjima koja si spremio.

Defakto uvek je najteže odgovoriti na pitanje koje ima za cilj odgovor da kažemo nešto o sebi. Bavim se pisanom umetnošću, tačnije izdala sam osam knjiga, od kojih je jedna intertekstualna drama. Moj rad karakteriše esejistika, kratke priče, kolažiranje, poezija u prozi odnosno kako neki kažu refleksivna lirika i poezija.

Tvoj put osamostaljenja je išao preko rodne Crne Gore, Srbije, Grčke, Izraela -nakon kog se vraćaš na drugu stanicu na tom putovanju u Srbiju. Na kom mestu si pronašla sebe, osećaš li se bogatijom jer nosiš delić proživljenog iz svake od pobrojanih zemalja?

Svaka zemlja nosi određene uspomene, emocije, iskustva. Sebe pronalazimo na svakoj stanici kao što si rekao, dešavaju se neke nove situacije koje nas inspirišu. Sve te zemlje, uopšte putovanja, sagledavanje određenih dešavanja iz drugih uglova ostavljaju jedan jedinstven utisak koji se kasnije izražava na nama svojstven način, u mom slučaju kroz pisanu umetnost.

U jednom trenutku si u sebi prepoznala dar za pisanje, i do danas gajiš  taj dar, ljubomorno ga čuvaš i sa ponosom iznosiš pred druge. Kako je izgledao sudar sa tom spoznajom i dalje razvijanje po tom pitanju?

Dar su prepoznali određeni ljudi oko mene, ta spoznaja mi je, na neki način, dala slobodu da se bavim pisanom rečju. Umetnik stvara da bi to delio i davao drugima svoju kreativnu energiju. Razvijanje bi trebalo biti konstantno, postoji poriv kod umetnika da je takoreći često nezadovoljan onim što radi i mislim da donekle to “nezadovoljstvo” odnosno rad stvara neka dela koja kasnije opstaju. Kao što je Leonardo da Vinči rekao   “umetnost nikad nije završena, već napuštena”. Za svakog umetnika vreme ima presudnu reč.

Tvoje pisanje karakterišu jake emocije, utisak koji se stiče i koji se dobija uvidom u tvoje redove koji se smenjuju u pesmama, jeste da kada se čitaju, deluje kao da su ispaljeni u sekundi i kao takvi zabeleženi. Šta ti imaš da kažeš o svom stilu pisanja, kako po pravilu nastaju tvoji tekstovi?

Moji tekstovi nastaju spontano, latentno umetnik “traži” inspiraciju oko sebe, te nas nekad inspiriše nešto što najmanje očekujemo.  Mislim da je sam proces stvaranja umetničkog izražaja jedinstven doživljaj. Mnogi kažu da sam “surovi realista”, međutim, drugačije ne umem, određene situacije reflektuju taj realizam koji se manifestuje kroz moj način pisanja.

Sa tim u vezi, kakva poezija mora da bude, šta je ono što tebe privlači kod poezije, imaš li svoje favorite, ko su ti uzori?

Prever mi je jedan od uzora što se poezije tiče, on je primer umetnika koji naizgled jednostavnim rečima pravi fascinantan doživljaj dok čitate njegove pesme. Upravo naizgled ta jednostavnost njegovog pisanja čini fascinantnu sadržajnost različitih misli. Naravno kad je reč o poeziji  i uzorima iste izdvojiću : Vladislava Petkovića Disa, Sergeja Jesenjina, Branka Miljkovića, Stanislava Vinavera, Remboa, Volt Vitmana…

Do sada imaš izdatih 8 knjiga, kako je izgledala priprema i rad na prvoj, u kom trenutku se rodila ideja – ja ovo moram da objavim, šta ti je donosila svaka sledeća?

Da, osma knjiga mi je najsvežija, izašla je iz štampe pre par dana i nosi naziv “Plava pomorandža”. Prva knjiga je nastala spontano, ne misleći puno da li je trebalo da je izdam ili ne. Nastala je u trenutku kada sam morala da odlučim da li ću se predati svakodnevnom klasičnom životu što je u meni budilo neki vid nedorečenosti, gušenja i tame ili ću da uradim nešto drugačije i originalno.

Prva knjiga mi je donela neizmernu sreću i neki strah u isto vreme jer nisam znala da li ću stati ili nastaviti sa tim radom. Svaka sledeća knjiga je značila samo “potvrdu” mog puta koji sam izabrala, a taj put se ogleda u traženju načina da svaka sledeća knjga nosi jednu posebnu poruku i da bude originalna.

Pored rada na esejima i pričama koje će se naći u tvojim knjigama, baviš se i blogovanjem što samostalnim  što kroz rad za dve izraelske medijske kuće, kako si dobila tu šansu i šta misliš o blogovanju danas?

Pre nego što sam objavila prvu knjigu počela sam da blogujem za izraelske medije. Popunila sam aplikaciju za “Jerusalem Post” i  “Times of Israel”  , te sam kroz nekoliko dana dobila pozitivan odgovor od tih redakcija. Konkretno blogovanje za te redakcije ima pravila koja se moraju poštovati što daje jednu ozbiljnost tim blogovima. Mislim da blogovanje daje prostor samoiskazivanju, informisanju, te se kroz rad ozbiljnih blogera mogu naučiti zanimljive stvari. Naravno, treba razlikovati ozbiljne blogove od onih lakomislenih i pisanija koja nemaju težinu niti edukativnu svrhu.

Verujem da će čitaocima biti zanimljivo, kao što je i meni, tvoja povezanost sa Izraelom. Ono što se vidi u tvom radu jeste da si u pozitivnom smislu opsednuta tom sredinom, da li bi bilo preterivanje da se kaže da je to za tebe obećana zemlja, za kulturu i za život?

Izrael jeste posebna i inspirativna zemlja što se tiče raznih oblasti. Tu se spaja duhovno i moderno, nauka i religija, antičko i urbano. Mislim da svako ko poseti Izrael može naći nešto jedinstveno. To je zemlja kojoj se uvek rado vraćam.

Možeš li da preporučiš čitaocima neke autore koji dolaze iz te zemlje, da li i tu imaš umetničke uzore, a lično me interesuje kakvo je tvoje mišljenje o njihovom, može se reći najpoznatijem, savremenom piscu – Amosu Ozu?

Što se izraelskih savremenih autora tiče, najviše volim da čitam Amira Ora. Preporučila bih pisca poreklom iz Poljske – Isaka Baševisa Singera, dobitnika Nobelove nagrade koji je na mene imao značajan uticaj i mogu reći da su mi njegovi eseji omiljeni. Amos Oz i David Grosman su  verovatno najpoznatiji izraelski pisci, međutim kada je reč o Amosu Ozu on sadrži jednostavnost pisanja koja njegovu umetnost izražavanja ne čini dosadnom već dopadljivom, međutim velika dela nose i veliki bol u sebi, mislim da je ona najočiglednija u njegovom delu – “Priča o ljubavi i tami”.

Do sada si u Beogradu imala dve promocije svojih knjiga i jedno pojavljivanje na Sajmu knjiga, treba istaći da si od skora članica Udruženja književnika Srbije, kako čitaoci i domaća javnost reaguju na tvoje autorstvo?

Mogu reći da sam pozitivno iznenađena! Promocije u Beogradu su bile posećene, oni koji su prisustvovali, nisu bili puki posmatrači, dali su svoj doprinos svemu, kroz uzvraćanje pozitivne energije ali i kroz diskusiju začinjenu zanimljivim komentarima.

Za kraj ovog vrlo interesantnog razgovora, ostavljam ti mogućnost da se obratiš svojim čitaocima, takođe želim da ti se zahvalim na izdvojenom vremenu u trenutku dok praviš planove za nove promocije, koje će verujem biti posećene i jednako zanimljive kao i prethodne.  

Kao što rekoh umetnost  se stvara da bi se delila, tako da razmišljam da napravim promociju povodom izdanja “Plave pomorandže”.

Od jedanaestog do četrnaestog maja će u Bariju biti festival – “Poezija i žene”, tamo ću biti kao jedna od predstavnica Udruženja književnika Srbije.

Čitaocima bih poručila da prate ono jedinstveno u sebi kada su knjige u pitanju, a ne komercijalno, jer reči imaju neverovatnu jačinu da nas uzdignu, da nas izgrade ili jednostavno da bace čitaoca u ambis beznađa, ukoliko su bledunjave, besciljne i plitke.

Fotografija : Tijana Svrdlan