Vaše pravo da znate sve ili pokidani lanci na putu ka slobodi

”Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestuju sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti”, rekao je Andrej Tarkovski u svojim dnevnicima. Dnevnik u pola osam, po dobrom starom običaju nije ništa rekao. Ćutao je. Nije nam dozvolio da uživamo u našem pravu da znamo sve. Previše smo sitni i nebitni da bi znali baš sve. Mnogo tražimo. Sram nas bilo.

Dobio sam poruku od drugarice: ”Samo da ti javim da sam prošla.” Prošla je na razgovoru za posao na kruzeru koji obilazi ceo svet, a ne na Akademiji umetnosti, i ako opasno slika. Ovaj naš truli kruzer koji zjapi u mestu i tone, joj se izgleda nije dopao. Postao je pretesan, a u njemu je zapatila samo strahove i nesigurnost. Kaže da će častiti kada se vrati. Aha, kad se vrati. Kaže i da se nada da će se kapetan kruzera povući i tako poštedeti posadu i putnike. Naš kruzer nije Titanik. Umesto violina saundtrek nam je autotjunirani pevač koji nariče besmislice, putnici su uplašeni, gladni i umorni. Mladi par se neće držati za ruke na palubi broda, kao Di Kaprio i ona glumica čije ime ne znam, a neću da guglam. Ovde će dečko devojci da isprži peglom njene ruke, umesto da je drži za nju. Mislim na ruku.

Dobio sam snimak od drugara koji je u inostranstvu. I njemu je dopizdeo naš kruzer. Imao je prvu svirku. Žmurećki bi provalio da je on zbog specifičnog istrzaja, iskasapio ruku od žice gitare. Kaže da je bilo super i da je digao dosta love za dva sata sviranja. Rekao mi je da ćemo praviti novi bend kada se vrati. Aha, kada se vrati.

Video sam se sa najboljim prijateljem. Prestao je da pije. Kaže da nema više depresije, a i napadi panike su sve ređi. Malo mu je frka da priđe devojci koja mu se dopada, ali to je normalno u njegovim godinama. Našao je novi posao, kaže da mu je dobro, ali je i tamo nesiguran. Obećao mi je besplatan primerak knjige kada izađe, navodno je rukopis kod urednice pa čeka odgovor. Aha, odgovor.

Poznate sudbine mladih ljudi. Da li ih ima oko vas? Verujem da ima, ali ni to nećete čuti na Dnevniku u pola osam. Ništa tamo nećete čuti. Tamo smo Švajcarska i mnogo nam je dobro. 48 miliona puta nam je bolje, drugari. Nećete čuti ni da su ljudi na ulicama, da uzvikuju parole, da se bude, da je kap prelila kanister. Dosta im je laži, rijaliti polusveta, nepristojnosti, zatupljivanja, ispiranja mozga, bahaćenja i fotošopa koji lažno ulepšava pejzaže njihovih sivih života.

Revolucija ne počinje na ulici, počinje u glavi pojedinca. Počinje u njegovom krevetu, širi se na njegovu sobu, pa na celu kuću, da bi došla do njegovog dvorišta koje treba očistiti. Ali revolucija u dvorištu nije moguća u potpunosti ako te tvoji najbliži svaki dan ubace u amper govana koje moraš očistiti.

U naletu slobode u Gotamu razbijena su staklena vrata od medijskog utočišta Džokera. Dotični mladić je komade stakla uredno pokupio i bacio u smetlište istorije, kako se niko od nas ne bi isekao, nikada više. Pristojnost i briga o drugima. Zaboravili smo te stvari? Hej, to su samo jedna razbijena vrata. To je ništa u poređenu sa više miliona razbijenih života od strane Džokera. Shvatili su da se ispod njegove šminke krije samo nakazno lice, da se u njegovim namerama krije kleptomanija, bolest, katran i smrad koje skupo odelo i parfem ne mogu da sakriju. Bar više ne mogu, kada su okovi i lanci strahova iskidani. Nije to budućnost naše zemlje, to je uskoro ružan pluskvam perfekat koji će završiti u risajkl binu i ništa više.

Možda je došao kraj lažnom sjaju pod ‘hepi” i ružičastim reflektorima koji su upereni u antiheroje koji su kadar dekadencije našeg vremena. Možda umesto poziva za vojsku želimo da dobijamo na poklon knjige, ili neki dobar album od omiljenog benda. Možda smo provalili da je sve skup ideja beskorisnih ljudi. Možda želimo da gradimo novo, kulturno društvo koje će se zasnivati na kreativnim stvarima, na kreativnim dijalozima, pa čak i kada dođe do dijametralnih stavova. Možda nam je dosta što smo bili korisni idioti i topovsko meso za tuđe bolesne ambicije koje su za trideset godina proždrale sve što se stvorilo pred njima, kao da su hijene. Možda želimo da se mladi koji su otišli odavde vrate? Aha, da se zaista vrate.

Sloboda nije lako ostvariva. Do nje se može delimično doći, ali sa sobom nosi veliku odgovornost zbog koje treba da se podigne svest pojedinaca. Sloboda nije uzaludno milovanje idiotskih glava. Sloboda nije bezglavost koja drži srednji prst podignut u vis protiv svega što joj se ne dopadne.

Mnogi se neće složiti da postoje samo dve strane, i da je sve crno-belo, ali suština jeste u dve strane; dobro ili zlo. Jednom moraš da odlučiš da li si Džedaj ili Sit. Da li koristiš Svetlu stranu Sile ili Mračnu stranu Sile. Slobodnu volju imaš. Izbor je na tebi.

Jedna vrata su polomljena, a druga su odškrinuta, da li smo ugledali svetlo na kraju tunela ili su to farovi od voza koji ide prema nama, saznaćemo nakon reklama, jer, naše je pravo da znamo sve. Aha, da znamo sve.

Nenad Baraković Bara

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PEDESET GODINA ALANA FORDA “Bolje živeti 100 godina kao milioner, nego 7 dana u bedi.”

Ove godine Alan Ford slavi svoj  pedeseti rođendan. Pola veka kako se TNT grupa iz cvećare prvi put stuštila na trafike širom Italije. Veliki jubilej za sve ljubitelje stripa i smejanja. Strip? Zaboravili smo šta je? Knjižara, bioskop na otvorenom i izložba slika u jednom. Miris hartije. Lizni prstom pa prebaci na sledeću stranicu i nasmej se. Smejanje? Zar smo i to zaboravili? Ma jok. Naravno da nismo zaboravili, ali tu je dobri stari izgovor ”nema se vremena.” Nema se vremena za stripove i smeh u 21. veku kada su internet i tri klika postali dovoljni alati za ne biti neinformisan, prazan kao tocilo, a ponekad se čak napraviti i važan sa nekim Vikipedija podatkom. A i ruku na srce, kada smo na Fejsbuku ili Insta ne moramo da liznemo prst pri skrolovanju stranice.

Alan Ford je, osim u matičnoj zemlji, postao , ostao i opstao samo na prostorima bivše Jugoslavije sve do današnjih dana.  Slučajnost? Ne bih rekao.

Glavni i odgovorni krivci za ove redove su Magnus i Bunker – ljudi koji su stvorili ovaj strip. A šta su zapravo stvorili da nam se toliko dopalo pa se i posle pedeset godina piše o tome?

Stvorili su crni humor, apsurd, grotesku, komediju, tragediju naše crno-bele svakodnevnice koja se ponavlja iznova i iznova kao Dan mrmota. Stvorili su Alan Forda; trapavog, naivnog , dobroćudnog i siromašnog mladića koji je sklon zaljubljivanju ali i tome da svoju dobroćudnost često plati iskorištavanjem od strane drugih. Stvorili su Boba Roka; agresivnog nosatog patuljka koji je besan na ceo svet zbog svoje spoljašnosti i praznih džepova što se manifestuje i ogromnim strahom od ženskog sveta i svega što je lepo. Tu je i Jeremija, hipohondar koji boluje od svih bolesti, u konstantnom grču od paničnog straha od smrti, ali nikako ne umire. Grunf je pronalazač koji za malo love stvara najrazličitije sprave i džidžabidže koje ne potraju duže od dve stranice stripa. Šef će celu epizodu stripa prespavati, a najsposobniji od svih njih Sir Oliver, lažni plemić, sa lažnim manirima u odelu sa polucilindrom je rob jedne loše (bar su nas tako učili) navike. Što oko vidi, ruka će da ukrade. Ovi likovi osim što dele tragične sudbine, dokolicu, besparicu, glad, lenjost i želju za naprasnim bogaćenjem, takođe, imaju još jednu zajedničku bolnu tačku, a to je Broj 1. Njihov vođa. Ovaj pohlepni paraplegičar u kolicima o kome ne znamo gotovo ništa, ali zato on zna sve o svima. Možda i o tebi zna? Uspeo je da izigra pesnika Homera, šurovao je sa Kleopatrom, Cezarom, bio je na svim mogućim i nemogućim mestima od nastanka čovečanstva samo sa jednom misijom – da prevari druge, a da većinu plena zadrži za sebe.

Ukratko: Nesrećni marginalci sa dna društvenog taloga okupljeni pod nazivom TNT grupa, sa sedištem u cvećari na Petoj aveniji, u Njujorku , sa izmišljenim titulama tajnih agenata, u borbi su sa njima samima, a ponekad i neprijateljima koji poprimaju oblike drugih likova.

Nasuprot njima stoji iskarikirani svet njujorškog sjaja, luksuza i dosade sačinjene od izobilja koja se ubija Don Perinjonom u koji TNT antiheroji katkad uspevaju da zavire i uživaju u njemu, ali samo na kratko. Na kratko, jer se posle svih pokušaja uvek vraćaju u svoju cvećaru i tonu još više u crnilo, depresiju i bespomoćnost, čak i kada se čini da ne postoji ništa niže, jeftinije i bednije od datog trenutka. Fordovci nam pak uvek pokažu da uvek može biti gore. Ove situacije su maestralno dočarane na njihovim turobnim, a opet duhovitim licima iz crteža u crtež i rečenicama koje su ispisane u oblačiću za tekst.

„Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.“

„Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega.“

„Alane, bjež’mo, njih je dvojica, a mi smo sami!“

„Bolje biti bogat nego ne biti.“

„Tko hoda ne trči.“

„Tko leti, vrijedi, tko vrijedi, leti, tko ne leti, ne vrijedi.“

“Bolje živeti 100 godina kao milioner, nego 7 dana u bedi.”

“Bolje biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan džabe ti što si bolestan.”

“Ne predaj se nikad, osim kad moraš.”

“Bolje kukavički pobeći nego junački poginuti.” 

Ovo su samo neke od satiričnih, koliko genijalnih toliko i idiotskih misli koje izgovaraju glavni junaci stripa kojima potvrđuju svoju nemoć, beznađe, kukavičluk i bezizlaz u kome se nalaze. U stripu će nasilje uglavnom biti prefarbano humorom, pa ćemo se i na te scene nasmejati. Neće se zapucati iz vatrenog oružja, ali ne zato što su junaci protiv nasilja već zato što meci koštaju. Superhik će krasti od siromašnih kako bi sve pokradeno poklonio bogatima. Sporedni lik samoubica će u više navrata pokušavati da se ubije, da bi došao do zaključka da je toliko nesposoban da ne može ni da se ubije. Političari su predstavljeni u obliku tri podgojena krmka? Imamo i Ministarstvo za rude i gubljenje vremena?

Mi volimo da se smejemo tuđim nesrećama. Volimo i sami sebi da se smejemo, ako smo dovoljno cinični za takav poduhvat što nas verovatno i navodi na odgovor zbog čega je Alan Ford i dalje zadržao svoju popularnost. Čini se da su Magnus i Bunker u strip ucrtali genetski kod ljudi sa ovih prostora. Srećemo sve ove neprilike u našem okruženju, na našim ulicama, u našem ogledalu kada se pogledamo. U svakom od nas je utkana barem jedna osobina TNT agenta, teška srca ćemo to priznati. Iskrivljeno i karikaturno ogledalo stripa se sve više projektuje sa druge strane ogledala kao nešto što je postala ustaljena stvarnost. Možda je tako strip i zamišljen? Mladi treba da se smeju nečemu što je nezamislivo u dečjem svetu, a mi koji smo izašli iz mladosti da se smejemo ili plačemo, ili oba u glagola u tandemu koliko je nesrećnih istina iscrtano i napisano na ovim stranicama. Što opet potvrđuje vrednost i kontinuiniranu aktuelnost. Različito proživljeno i doživljeno u različitim periodima života. Svaki put kada pogledamo u kaleidoskop, druge boje se razlijju.

Sećam se stare igrice na Segi, zvala se ”Comix Zone.” Počinje tako što strip crtača, glavni negativac uvlači u strip, pa crtač kroz celu igricu mora da se bori sa stvarima koje je sam stvorio. Kao i da se u našem društvu dešava nešto slično. Uvučeni smo u cvećaru sa apsurdima, bezizlazima, dok se neprilikama ne nazire kraj. Strip svet za Alan Ford družinu je težak, ne pruža im šansu, ali hej, naš svet bi im obezbedio sve što im treba jer smo mi uspeli da obesmislimo karikaturu više i od same karikature. Alan Ford bi otvorio Ju Tjub kanal ”Škola za udvaranje.” Bob Rok bi bio vlasnik salona lepote. Jeremija bi postao ministar zdravlja, Sir Oliver ministar finansija. Šef – ministar rada. Grunf bi mogao da bude ministar vojni, a u naletu dok se mi takmičimo ko će imati više aviona, on bi sigurno sklepao nešto s nogu. Broj 1? Doživotni. Šta kažete, već imamo doživ…? Ma, nebitno. Neka tekst ostane u znaku nečeg lepog. A to je pedeseti rođendan naše voljene grupe TNT.

Autor : Nenad Baraković Bara

Pročitajte još :

Volkam te, ljupkam te, Jutkam te i još po nešto iza zaključanih kancelarijskih vrata…

Stop vršnjačkom nasilju!

Vođena meditacija za srećniji život od sertifikovanog lajfkouča, gurua i šamana

*Naslovna fotografija : Privatna arhiva

 

 

 

 

 

Stali smo u odbranu dečjih srca u Šemroku (Čovek bez sluha)

Pank-rok nije podrum, srednji prst podignut u vis, psovka, jedan akord i dve litre piva u obližnjem parku. On je smernica za prave vrednosti koje nam u poslednje vreme postaju sve više strane, nepoznate i sve su nam manje na dohvat ruke. Pank-rok je putokaz ka prijateljstvu, dobroj muzici  i međusobnom poštovanju. A putokaz je ovaj put vodio do kluba Šemrok  u Novom Sadu, koji nas uvek iznova razmazi sa pristojnim osobljem, odličnim bendovima i toncem koji svaki akord isprati na najbolji mogući način. Jedan od retkih lokala koji ima svoju fan bazu, što svakako jeste za isticanje i pohvalu.

Ovaj put u srpskoj Atini svoj ”tourbus” koji, čini se, juri punom parom kao nikada pre je na par sati zaustavio bend Čovek bez sluha, ali nisu bili sami u njemu.

Kao podrška im se priključio bend Keni nije mrtav iz Kruševca koji se prvi popeo na binu nešto posle 23 časa.  Za pola sata su nas provozali u ritmu i melodijama pod jakim uticajem kalifornijskih skejt bendova, a repertoar se uglavnom svodio na autorske pesme koje su, pazi sad, na maternjem jeziku.  Čudno, zar ne?  

53330449_1030767637124632_2252587751205502976_n

Uglavnom smo skeptični i mrgudni po pitanju mladih bendova, ali ovaj put treba resetovati taj stav u našem operativnom sistemu. CTR + ALT + DELETE. Melodične pesme, hitični refreni, lepe melodijske linije i prateći vokali, i pun klub koji ih je više nego dobro prihvatio su dovoljni razlozi za to. Mladi trio je u potpunosti predan muzici i imaju šansu da osveže muzičku scenu sa svojim debi albumom, ako nastave ovim putem. Za kraj su nas zakucali kaverom benda NOFX ”Stickin’ in my eye” i najavili ono zbog čega je većina prisutnih došla – Čovek bez sluha.

53403612_2293714540886802_1458195182867447808_n

Novi album u izdanju izdavačke kuće Longplej ”Stanimo u gard” je tu. Po rečima Vuleta, vlasnika izdavačke kuće, oni izdaju samo albume onih bendova u kojima bi i sami želeli da sviraju. Tako da, povodi za turneju i koncerte su tu. ČBS već preko 20 godina potvrđuje svoj nadimak ”Šumadijski Ramonsi” i sa ponosom nose taj orden, koji ruku na srce nije lako nositi ali oni uspešno i sa stilom uspevaju da ga zadrže samo za sebe. Da li je onda potrebno ulaziti u opšta mesta onih koji izveštavaju sa koncerata poznatih bendova i kroz cele redove teksta provlače klišee kao što su: prepun klub, horsko pevanje, odlično sviranje? Naravno da nije. Te stvari se podrazumevaju, inače bend ne bi bio tu gde jeste. Da, Miki, Lune, Sava i Mikica zvuče predobro jer su, gle čuda, ozbiljni muzičari i svi iza sebe, osim novog gitariste Save imaju na hiljade koncerata. Publika pak, jeste od stiha do stiha ispratila ”Ništa mi staro ne nedostaje”, ”Daleko blizu daleko”, ”Superheroj”, ”Dosadan dan” i ostale hitove. Iz tih istih glasnih žica su dolazile i pesme sa novog albuma sa istim intezitetom, što govori da je i novi album već pošteno ušao u vene publike, poštovaoca i prijatelja benda.

53819567_781663812217270_6554401963809701888_n

Znak da je bend uradio dobar posao ove večeri, je i to što se publika nije hvatala svojih telefona i iz lokala bežala na neko “drugo mesto” u imaginarni svet na društvenim mrežama. Ljudi vole da se uslikaju, pohvale svetu gde su bili, šta su jeli i sa kim se druže. Ovde je većina htela da uhvati i zadrži sebično taj trenutak za sebe, bez da ga sačuva na telefonu. Razmenjivali su se međusobni pogledi, pratila su se dešavanja na bini uz aktivno učestvovanje u pravljenju dobre atmosfere. To se zove uspomena, uspomena koja traje i bez snimka ili fotografije, a kao takva je možda i najvrednija. I kada bi zasijao neki telefon, to ne bi trajalo duže od 15 sekundi. Šta to znači? Znači da je četvorica ljudi uspela u tome, da kroz ceo nastup, pažnja 250 duša bude na visokom nivou, što nije ni malo lagano. To znaju svi koji su se bar jednom popeli na binu. Razmena energije na relaciji bend-publika je verovatno nešto najlepše što može da se desi na koncertu, a kao neko ko je bio na obe strane potpisujem da se to ovde desilo i to ozbiljno. Kada krene refren ”Reci ne” koji se poslednjih meseci živi na ulici, ili recimo kada Miki drekne pred početak pesme ”Srbija se budi- Stanimo u gard”, oseti se neka težina i iskrenost u svemu tome. Kada se prethodno zahvali mladom bendu koji je svirao pre njih, moja drugarica će se nadovezati da je to oličenje ljudskosti i veliki vetar u leđa nekome ko je mlad. Ako bih morao u jednoj reči da opišem koncert onda bi ta reč bila prijateljstvo.

53525806_301737370490880_7544839787547459584_n

Izgleda da se i baza publike povećava. Tu su novi mladi ljudi, ali su tu i ljudi koji su već u zrelim godinama, što opet govori o tome da se osim stare publike koja je uspešno zadržana, iznova pojavljuje i nova – potpis uspešnog benda

Bez namere da uvredim pank-rok, jer ga i sam volim, čini se da je Čovek bez sluha postao između ostalog i rokenrol bend. Ne u žanrovskom smislu. Kada kažem rokenrol, mislim na veličinu benda. Znate ono kada se veliki bend popne na bini a ti kažeš: ”To je to.” Napravili su uspešan most između mejnstrima i andergraunda koji ima čvrste stubove.

Onog trena kada sve to dobije na značaju, tu nastaju i slatke muke za publiku. Za sat i po vremena bend ne može da odsvira svoj ”Best off” i verovatno neki ljudi odu kući a da nisu čuli svoju omiljenu pesmu. Što može biti povod za malo češće druženje Novog Sada i ČBS-a, što sam shvatio i iz samog razgovora sa ljudima koji su osmi mart proveli ovde, a i zato jer formula Šemrok + Keni nije mrtav + Čovek bez sluha daje dobitnu kombinaciju koja garantuje dobar provod, pa čak i ako si na mineralnoj vodi.

Autor: Nenad Baraković Bara

*Slike: Goran Stepančev (Liman Crew)

https://www.facebook.com/covekbezsluha/

https://www.facebook.com/keninijemrtav/

https://www.facebook.com/SHAMROCKNOVISAD/

 

 

Volkam te, ljupkam te, Jutkam te i još po nešto iza zaključanih kancelarijskih vrata…

Nije Jutka nečovek iz Brusa. Jutka je u Novom Sadu. Jutka je u Beogradu. Jutka je u Smederevskoj palanci, Pirotu, Nišu, Kragujevcu, Kruševcu. Jutka je dobio celu Srbiju u amanet da je troši, uništava i iživljava se nad njom, bez ikakve odgovornosti za učinjena zlodela i nedela.

Svoje kandže su zarili duboko u našu zemlju, svoje turove uvalili u fotelje koje stranačke knjižice čuvaju od zaraze kako ne bi izgubili basnoslavna krila moći i postali obični ljudi – ljudi za koje važi ustav, pravo i pravda. Zaboravili smo te pojmove?

Znate, to su oni iz školskih klupa kojima su udarane čvrge, koji su na fudbalu u ulici drugima donosili vodu i koji su uzimali loptu, nosili je kući i odlazili u suzama ako nešto nije po njihovom. Njima bi uglavnom ofuljali sve klikere ispred zgrade. E, pa te čvrge iz školskih klupa zauvek odzvanjaju u glavi i podmuklo bole i dan danas, a oni nam vraćaju ovako kako vraćaju: ucenama, pretnjama, otkazima, volkanjem, ljupkanjem i Jutkanjem.

Jutkanje je novi pojam, nema ga na Vikipediji, nema ga u udžbenicima, a ja kao kum tog pojma treba da objasnim njegovo značenje.

Jutkanje je nesvesna radnja bića koje je zakazalo u evoluciji. Nastaje iz nezadovoljenih životnih i seksualnih potreba u ranoj mladosti, koje se u starosti manifestuje mobingom, otvorenim pretnjama, nasiljem i životinjskom potrebom za polnim odnosom bez obzira na to da li je druga osoba eventualnog seksualnog čina pristala na isti. Ta druga osoba se ništa ne pita, ona je građanin drugog reda i po Jutkinikanskom uverenju, ona samo treba da digne noge sa osmehom na licu. Ima pravo da ćuti. Ima pravo da ne progovara. Ima pravo da bude u konstantnom strahu. Ima pravo da se pokori smrdljivoj guzici iz opštinske fotelje. Može i da klekne, što bi rekao najpoznatiji keramičar naše prelepe zemlje, koja je okupirana od strane ružnih ljudi. Ljudi koje treba da bude sramota, ali sramote nema ni u naznakama.

Besramnost je opasna i ne poznaje granice, odlazi daleko iznad naših mogućnosti da je sprečimo ako se protiv nje ne borimo svi zajedno, na sav glas. A mi smo takvi. Samo nas zajedničke tragedije okupljaju i postajemo društvo : smrti, poplava, ratova i nepravda. Ovo nije problem pojedinca, ovo je problem svih nas, ovo je problem svih kulturnih i normalnih ljudi, kojima dekadentnost i autodestrukcija pokušavaju da zadaju i poslednji udarac svojom bezobzirnošću, bahatošću i divljaštvom.

Svi mi poznajemo bar jednu osobu koja je bila žrtva Jutkanja, ali kako već ide, to nije naša stvar i ako se dešava preko puta našeg dvorišta. Kao što će oni gasiti kablovsku i internet da bi sakrili istinu, mi ćemo spustiti naše zavese, roletne i ujutkati se u sigurnost svoje sobe i defetizma. Ne prija nam galama, a i ti udarci pesnica mnogo odzvanjaju pa taj neprijatan zvuk treba da se zamagli muzikom sa Ju Tjuba. Pa kada se Jutkanje i desi u naših 60 ili 70 metara životnih kvadrata, onda ćemo postati svesni kolektivne nesvesti našeg društva koje tone kao titanik. Ali ne, kapetan broda neće ostati slavno na njemu, držeći prekrštene ruke i kenjajući o miru, ljubavi, stabilnosti dok u prekidima govora srednjim prstom namešta svoje cvikere. On će pobeći u Mađarsku, Rusiju ili Tursku; nas će prepustiti ledniku i okeanu u koji smo zveknuli, a kada shvatimo da smo potonuli, a da su nam noge vezane kablovima od automobila iz obližnje fabrike i da nam nema pomoći, biće prekasno za paljenje indijanskih dimnih signala i poziva u pomoć.

Neljudima koji sprovode Jutkanje nije mesto među socijalizovanim ljudima, ljudima koji se bore za sebe, svoje porodice i svoju okolinu u nadi da će ovo društvo jednog dana postati lepše i prijatnije mesto za život. Oni ne smeju da budu na slobodi. Oni treba da budu iza rešetaka, a kada već vole volkanje i ljupkanje tamo će ih kolege dočekati raširenih ruku, jer oni upravo čekaju takve da im u centimetrima naplate svu ljubav ovog sveta za sva sranja koja su počinili dok su uživali slobodu, slobodu koja je prelepa i teško dostižna, ali je oni nisu svesni, jer misle da činom rođenja dobijaju bezuslovno pravo na nju.

Naše pravo i naša odgovornost je u tome da bar ne ćutimo. Žene su naše devojke, majke, babe, strine, tetke, devojke i ortakinje. One se same bore protiv Jutkanja i terora nad njima i veoma su uspešne u tome. Ali kada bahata grdosija stane ispred naših žena sa primatskim porivima, pretnjama iza zaključanih kancelarijskih vrata, to je poziv za sve nas da se konačno probudimo.

Buđenje iz noćne more u još ružniju stvarnost zna da bude nezgodna stvar, ali pre ili kasnije to moramo da uradimo. Ne moramo ništa, osim da umremo, rekao bih jedan moj drugar, ali dok se to ne desi, dobri stari moral nas obavezuje na to da stanemo svi zajedno ispred ludila i da mu vežemo ludačku košulju iz koje neće moći da izađe. Zbog naših žena, devojaka, majki, baba, strini, tetki. Zbog onih devojaka koje tek sada završavaju školovanje ili upisuju fakultete u nadi da im budućnost neće obezbediti klečanje u zaključanim kancelarijskim sobama punim frustracija, besa i neostvarenosti.

Probudimo se ljudi. Napravimo taj prvi, najteži korak. Mogu da nam ugase internet, mogu da nam ugase kablovsku, mogu da nas lažu preko svojih medija ali ne mogu da nam ugase zdrave želje i zdrav razum koji imamo. Podignimo zavese i roletne sa prozora. Mi smo potrebni jedni drugima. Bahatost ne poznaje granice dok joj mi sami ne udarimo crvenu liniju preko koje ne sme da se pređe.

Borba ne prestaje nikada, samo menja oblike svog postojanja, a zajedno možemo do konačne pobede, ne one lažne sa deset poena prednosti, već one prave, koju ćemo proslaviti svi zajedno a Jutkanje ćemo kao pojam tada prestati da koristimo zauvek.

Autor : Nenad Baraković Bara

Videti još → Stop vršnjačkom nasilju!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stop vršnjačkom nasilju!

”Nisam htela da pobegnem sa časa. Vukla me je za kosu iz hodnika do školskog dvorišta. Svi iz razreda su se okupili i napravili poveći krug oko nas, tako, da ne mogu da pobegnem. Pokušavala sam, ali bi me svaki put odgurnuli i završila bih na zemlji. Kroz mene je strujao strah, tuga i želja da se ova dosadna svakodnevna predstava konačno završi i da me puste da odem kući. Pocepala je moje omiljene farmerice, ranac je završio u blatu pored mene, a moje suze i čitav spektakl su uredno zabeležili njihovi pametni telefoni, za razliku od mog koji je glupav i nema kameru”, T. (17) se stidljivo poverila stranicama svog dnevnika, jer niko drugi nije hteo da je sluša.

”Stvarno mu nismo ništa uradili. Samo smo se šalili. Vratili bi mu pare za užinu već sutra. Voleli smo da ga zezamo zato što je stalno nosio crne majice i slušao čudnu muziku. Nismo verovali da će uraditi to na krovu zgrade.”, P. (16) je dao izjavu inspektoru. Ali hej, P. nije ispričao da su svakodnevno tukli, zlostavljali i maltretirali dečaka po imenu J. zato što je bio sitniji i slabiji od njih. Niti da im je bilo smešno zato što je mucao. Nije mu pomenuo ni onaj slučaj, kada su ga u mrklom mraku zaključali u svlačionici za fizičko, dok je on bespomoćno zapomagao. J. više nikada neće mucati, crne stvari će nositi drugi.”

Ovo su izmišljene priče. Dobro poznate priče, zar ne? Tužne, mučne i potresne. A da li ih ima oko nas? Ima, naravno.

A šta smo mi uradili povodom toga, da ove priče postanu, ipak, one koje su srećne? Da li smo pokušali da ponudimo pravi osmeh deci, a ne silikonski smajli putem displeja?

Nismo, jer nemamo vremena. Nemamo vremena za decu, jer smo stalno u obavezama, a kada nismo, dosadu prekraćujemo hektolitrima alkohola, gutanjem tableta i tako što ćemo posle istući ženu, jer avaj, ona je kriva za malu platu i namrgođenog šefa. Stalno nešto gunđa, a to gunđanje može samo udarac pesnice da izbalansira.

A da li dete to vidi? Vidi, i beži glavom bez obzira. Beži ispred TV ekrana gde će gledati nasilje, promiskuitet, nekulturu, dekadenciju čitavog društva i fizičke obračune u prajm tajmu na programima sa nacionalnom frekvencijom. Beži na društvene mreže u zagrljaj potencijalnim pedofilima i nasilnicima koji ih željno iščekuju raširenih ruku. Ono beži u beznađe i depresiju koja se ocrtava na njegovom licu, a sa takvim licem neće dobro proći kod onih koji su isto gledali već pomenuti program, pa su odlučili da postanu ”opasni” momci iz rijaliti programa koji će deliti pravdu slabijima od sebe, sa misijom da zgaze sve slabije i pokažu svoju superiornost nad njima.

Prepoznaće na njihovom licu slabost, kao što su prepoznali i patike kupljene na pijaci, iscepane farmerice i stariji model telefona. A iza te slabosti se krije hiljadu dečjih lica, iza hiljadu dečjih lica se krije hiljadu priča slične onima sa početka teksta, ali prave, istinite priče. Priče koje su oko nas i koje nas dozivaju da toj deci pomognemo, ali mi ne čujemo jer ”nemamo vremena” – dobar alibi?  a poslednje zrno peska se kotrlja niz peščani sat. Tada postajemo svesni sa zakašnjenjem, ali nadoknade vremena nema. Život nije fudbalska utakmica. Život nije strip i nažalost, Betmen nas neće rešiti zlog Džokera, to bi trebalo sami da uradimo.

Ali zato možemo mi postati superheroji najmlađima. Ali oni pravi, neprimetni. Hajde da mi postanemo superheroji tako što ćemo imati vremena, razumevanja i želju da se o ovoj temi priča. Pokažimo zainteresovanost za pitanja mladih, da ih čujemo i da im ponudimo izlaz iz začaranog kruga skovanog od ništavila i nesigurnosti. Da, znam to su opasne supermoći u današnje vreme. Uzeti daljinski u ruke, pritisniti dugme ”Mute” na njemu i zaustaviti zvukove haotičnosti i besmisla, da, to je supermoć za koju i ne znamo da postoji. Ili znamo? Naravno da znamo, mi smo odrasli. Odrasli koji su takođe nekada bili klinci koji su jurcali po ulici za loptom, uzorima i snovima.

Ivo Andrić je rekao da mali ljudi koje mi zovemo ”deca”, imaju svoje velike bolove i ogromne patnje, a da je na nama da pokušamo da se vratimo u školske klupe i da iz te perspektive posmatramo svet. Pogledajmo svet očima deteta, jer drugačije nećemo uspeti da dopremo do najmlađih. Odgovornost je na nama. Mi biramo da li ćemo iza sebe ostaviti autotjuniranu, agresivnu i rijaliti stvarnost, provučenu kroz filter sa lažnim sjajem koji prikriva našu autodestrukciju i srljanje u ambis.

Jedno napisano ”Stop vršnjačkom nasilju” u vidu parole nije dovoljno.
Razgovarajmo, ali ne zaustavljajmo se samo na razgovoru. Preuzmimo tempere odgovornosti u naše ruke i obojimo svet za najmlađe onako kako su zaslužili. Hajde da menjamo svet na bolje. Hajde da pokušamo.

“Stanimo u gard protiv zubatog sunca što pojavi se samo kada vedar je dan. Stanimo u odbranu dečjih srca, niko nema prava da im otima san!”

Čovek bez sluha – Stanimo u gard

Autor : Nenad Baraković Bara

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vođena meditacija za srećniji život od sertifikovanog lajfkouča, gurua i šamana

Veliki pozdrav dragi moji kokreatori. Dobrodošli na vaš omiljeni lajfkoučing kanal. Danas ćemo uraditi Vođenu meditaciju za srećan život. Nesrećni ste? Nedostaju vam pare? Nedostaje vam partner? Depresivni ste? Besni ste na čitav svet? Na pravom ste mestu, ostanite uz nas jer odgovori na vaše probleme slede do kraja ovog teksta. Udahnite duboko, zažmurite i izbrojte do deset. Zamislite jednu krasnu, prekrasnu, najprekrasniju šumu i kako koračate kroz nju. Fokusirajte vaše misli. Fokus je najbitniji, jer vaše misli privlače dešavanja u vašem životu. Budite u sadašnjem trenutku. Nastavite šetnju kroz šumu zatvorenih očiju, a ja ću da vas vodim. Izlazite iz šume i ulazite u pećinu ljubavi. Da li osetite vodu kako mazi vaša stopala? Sada otvorite oči. Čudno miriše? Tesno vam je?

Da, zato što ono nije bila šuma, već stidne dlačice. A ovo gde ste sada nije pećina ljubavi, već pizda materina. Dobrodošli u pizdu materinu dragi moji pozitivni mislioci. Zadržite pozitivne misli i fokus. Osetite pizdu materinu svakim delom vašeg tela. Tako je divno biti u pizdi materini dragi moji, zar ne? Ovde možete naći biro za nezaposlene, poslove za koje je potrebna članska karta, 2 000 000 funkcionalno nepismenih, korumpirano sudstvo, korumpirano zdravstvo, korumpiranu vlast i nesrećnu omladinu. Srećna omladina je samo ona koji su uzeli kartu u jednom smeru. Imamo dobre vesti. Ništa od toga vam zapravo nije potrebno, već pozitivne misli i pedeset dinara.

Potrebno vam je samo pedeset dinara da odigrate tiket u jednoj od 2 567 kladionica koje se nalaze ovde i da zaradite milione. A nemate ni pedeset dinara? Pa onda priđite nekoj devojci ili dečku i pitajte da vam pozajme tih pedeset dinara za tiket? Nemate samopouzdanja jer nemate para, pa zato ne smete da im priđete? Misle da ste luzeri?

Nema problema dragi moji, i to ćemo rešiti. Muškarci, otvorite na Fejsbuku profile ”Dojave 100 % prolazi”, a devojke ”Vaše ime-nokti.” Šta kažete, nemate para da platite internet? Izvršitelji su došli da vam iseku struju zbog neplaćenih računa? Ne brinite mili moji, ne brinite. Bitno je samo da ostanete u pozitivnom vorteksu. Upalite televizor. A da, nemate struju. Šteta, propuštate toliko pozitivnih stvari na malim TV ekranima. Galamu, tuče, tuđa pijanstva i gole žene. Bajkovite autotjun pevače koji vas pozivaju da pođete sa njima na Bahame, Sejšele i Kaliforniju i pijete najskuplje šampanjce i konzumirate najkvalitetniju drogu. Propuštate govore jednog čoveka koji stalno govori kako nam je dobro i kako će nam biti još bolje. On je u pozitivnom vorteksu. I njegov brat je u pozitivnom vorteksu. Ali ne zato što su pokrali celu državu i zato što su bogati. Već zato što su se fokusirali na pozitivno.

Vi ste se vašim negativnim mislima zaglavili u pizdi materini, nesreće jedne. Zažmurite ponovo. Setite se vašeg srećnog detinjstva. Niste imali srećno detinjstvo? Bio je rat, bile su sankcije, bombardovani ste? Opet vaša greška dragi moji. Zato što niste bili u vorteksu. Dok su se drugi u tom vremenu fokusirali na krađu bele tehnike, šverc cementa, dilovanje droge i pljačkašku privatizaciju- vi ste vaše misli prepustili apatiji i beznađu.

Mislite pozitivno. Nasmešite se, sedite kući i danima, mesecima i godinama zamišljajte kuću sa bazenom i teniskim terenom. Zamišljajte jahte, žurke na Havajima, devojke koje plešu hula lula, muškarce sa bradama koji su pametni, bogati i vole samo vas. Sve to će vam se ostvariti. Univerzum radi za vas, pozitivni mislioci moji.

A sada zatvorite vaše oči, udahnite duboko i krenite da izlazite iz pi… ovaj… pećine prema prelepoj šumi. Ne možete? Zaglavili ste se? Nikakav problem dragi moji pozitivno fokusirani dobri ljudi. I za to postoji rešenje. Pozajmite pare od vaše porodice i naručite moju najnoviju knjigu ”Kako izaći iz pizde materine i postati srećan u deset koraka.” A ako poručite i moju knjigu ”Kako sam postao kenjator na internetu da bih sjebanim ljudima uzimao pare i pravio budale od njih”, dobićete i besplatnu knjigu ”Ne verujte svakom retardu koji vam nudi rešenje za tri minute.”

Pozdrav dragi i drage moje. Nadam se da ste uživali u vođenoj meditaciji za srećniji život i da ste postali srećni. Ostanite pozitivno fokusirani, budite u sadašnjem trenutku, volite nekoga i neka neko voli vas. Hare Krišna, mir u svetu, stop ozonskim rupama i ostale zajebancije. Ne znam da li sam vam spomenuo da možete da naručite moje knjige?

Autor : Nenad Baraković Bara

Videti još → Predstava se otkazuje zbog smrti glumca, ili dođi da ostarimo zajedno na društvenim mrežama

 

NENAD BARAKOVIĆ BARA – Predstava se otkazuje zbog smrti glumca, ili dođi da ostarimo zajedno na društvenim mrežama

Kažu da mrtvi više neće moći da se nađu u biračkim spiskovima. Bedak, više neću moći na izborima da se viđam sa pokojnom rodbinom, a uželeo sam ih se. Opet sam pogledao film ”Sedmi pečat”  i utvrdio da je smrt strpljiva, šarmantna i beskrajno duhovita. Niko joj neće pobeći, osim možda Kita. Ričardsa. Kita Ričardsa. Kita od Ričardsa.

Sećam se da sam na jednoj sahrani razmišljao da li ljudi plaču zato što su zaista tužni zbog smrti pokojnika ili zato što znaju da će pre ili kasnije takođe doći na red da se i oni ispruže u horizontalu na neodređeno, pa pokušavaju suzama da kupe još vremena za sebe.  Sahrana je mesto gde možeš reprezentativno i opravdano da cmizdriš i pokažeš drugim ljudima kako si empatična duša koja razume i deli bol sa drugima. Možeš plakati zbog propalog braka, zbog protraćene mladosti ili neplaćenih računa, a drugi ‘pak da misle kako plačeš zbog tuđeg odlaska, a ne zbog svojih problema.

Kažu da reakcija na smrt ima pet faza: negiranje, bes, cenkanje, depresija i na kraju prihvatanje. Od kada postoje društvene mreže tu je i neka početna, međufaza, pogotovo kada su u pitanje poznate ličnosti. Nazvaćemo je ripovanje.

Nije nepoznanica da je smrt poznatih uvek bila profitabilna stvar, bilo da su u pitanju muzičari, glumci ili pisci. Mnogi od njih su zaradili milione svojim izdavačkim kućama, menadžerima i porodicama tek posle ovozemaljskog obitavanja.

E, kada kosač odradi svoje onda na scenu stupa nekrofilija i rasprodaja leša. Novine, radio stanice i televizijski programi jedvačekajući kreću u pohod jer im to doprinosi gledanost. A gde je publicitet, hej, tu je i para.

Na društvenim mrežama, moneta je drugačija. To su srca, lajkovi, stikeri i komentari, a kod mlađih ljudi, te stvari igraju zabrinjavajuću ozbiljnu ulogu u njihovim životima. Mada, ni matorci nisu ništa bolji. Sa što više glupavih srca, i virtuelni status u virtuelnom društvu raste. Zabrinjavajuće, ali ništa čudno s obzirom da su ljudi skloni egzibicionizmu i voajerizmu; jedni izvode tačku, drugi učestvuju posmatranjem i aplauzima.

”Rekoh sebi, o moj bože.”

Tu sada može da se ubaci i onih Vorholovih 15 minuta slave kojih je svako željan i svako svojim kandžama pokušava da dopre do njih, pa makar i preko smrti poznatih. Perverzno i nastrano .”Započinju oplakivanja, kukumakanja, kanonade patetičnih izjava, gomila apsurda i besmislica zbog samo malo pažnje u obliku palca uperenom prema gore, čast izuzecima koji su uvek prisutni.

Da li je taj palac gore zaista toliko postao važan da se do njega dolazi i preko mrtvih? Da li su nam tuđe smrti postale važnije od sopstvenih života i stvari koje se dešavaju oko nas? Ili smo skloni egzibiconizmu i manijaštvu, ali nemamo šta svoje da pokažemo, pa se hvatamo tuđih smrti ili tuđih uspeha i prisvajamo ih kao lične tragedije ili pobede, pa pokušavamo pasivno da učestvujemo u njima.

Sa druge strane, tu su i grupe koje otvoreno zauzimaju stav protiv ovih ”osećajnih” i tako pokušaju da dođu do svojih, tačnije Vorholovih 15 minuta. I opet dolazimo do podela. Čudno s obzirom da smo poznati kao ljudi koji nisu skloni deljenju i cepanju.

I šta se dešava posle dva dana? Dešava se prazan prostor, dešava se ništa. Lešinari jurcaju ka novoj aktuelnosti, novoj temi i novom lešu koji će im doneti pare ili plavi palac prema gore. Da, lepo je ispoštovati velikane. Ali pazi, još lepše je biti umeren i voditi računa da se tuga ne pretvori u opštenarodno vulgarno veselje zarad ličnog interesa.

Videti još → NENAD BARAKOVIĆ BARA – Drekavac

 

 

 

NENAD BARAKOVIĆ BARA – Drekavac

Od skoro sam u ovom selu. Nisam upoznao mnogo ljudi, a one koje jesam, bolje da nisam. Bili su smrtno uplašeni. Iz očiju im je sijao strah i nisu bili zainteresovani za moje društvo. Iskreno, otvoreno su me izbegavali. Znate kako je u malim mestima kada se pojavi novo lice. Izašao sam da prošetam. Svađa bračnog para iz obližnje kuće dopirala je sve do ulice kojom sam prolazio.

,,Drugi su te jebali, a ja sam te voleo Lejla”, čuo se ozbiljno nadrkan muškarac.

,,Drugi će i dalje da me jebu, a ti ćeš samo da me voliš”, ženski glas je zapištao kroz kikotanje.

,,Sad ću da te razbijem”, čuo sam pretnju. Žena je izletela iz kuće i počela da beži, ali ne zadugo. Majstor ju je ubrzo stigao. Legao je na nju i počeo da je pesniči kao boksersku vreću. Očigledno da je zaljubljeni par previše cugnuo. Otišao sam do prve telefonske govornice i prijavio slučaj. Nedavno sam slično nastradao pa me je sve to jako pogodilo. Zatim mi se prikenjalo pa sam se sakrio u obližnji žbun. Dok sam obavljao posao čuo sam razgovor trojice klinaca sa obližnje klupe; mršavi, debeli i ćelavi su trabunjali.

,,Da li si čuo šta se desilo sa Miletom Tamponom?”, upitao je mršavi.

,,Šta, bre?”, debeli se zainteresovao.

,,Drekavac ga je jahao po šumi. Od straha je osedeo.”

,,Ja sam čuo i da mu je kurac otpao.”

,,Uozbiljite se vas dvojica mentola. Mile Tampon se opasno navukao na drogu pa je prsao”, ćelavi se pravio pametan.

,,Ma ozbiljno Ćelo. Priča se da je drekavac u našem selu. Plaši ljude posle ponoći i … ”

,, Ma daj. Ne živimo u petnaestom veku. Drekavci, demoni i đavoli. Da li ste vas dvojica normalni?”, ćelavi je popovao.

,, A šta je bilo sa Mutavom Ankom ono veče? Izgrebala je samu sebe? Sama je udarila glavom u drvo i izbila sebi zub da bi bila zabavna muriji? ”

,,Uhvatio ju je dečko na gomili sa nekim likovima, tako sam bar ja čuo. Vas dvojica imate previše vremena pa ste pukli od dosade. Počnite da radite nešto”, odgovarao ih je ćelavi ali bez uspeha.

,,Nemoj da lupetaš Ćelo. Moja baba je isto videla jednog u drugom svetskom ratu. Rekla je da je zaklao 12 pilića i četiri praseta.”

,,12 pilića i četiri praseta? Ma to je bio neki pijani Rus. Rusi su veće pizde od drekavaca.”

,,Posle kada ti se desi neko sranje nemoj nas da kriviš… ”, ekipa je nastavljala da me zasmejava. Govno je bilo tvrdo kao kamen i išlo je jako sporo. A i znate kada se nešto zamislite da vam se baš i ne žuri sa kenjanjem. Pogotovo ako uz to možete čuti neki  blesav i zanimljiv razgovor. Ponoć se približavala, čula su se zvona crkve a i kiša je počela da pada. Prve munje su se nazirale iz daleka. Trava je već bila mokra jer sam osetio da su mi jaja bila lepo pokvašena.

,,U 21. veku , kada je tehnologija toliko napredovala , kada smo toliko odmakli od svih sumnji i nedoumica, u vremenu mira, demokratije i pravnih sloboda vi kreteni još uvek verujete u priče za plašenje bezobraznih klinaca. Nekrštena  mrtva deca koja jašu i plaše ljude u toku noći, kolju njihove piliće i prasiće. Pod hitno treba da nađete posao i smanjite sa alkoholom”, ćelavi je nastavio da negira.

Oh, dragi bože u kakvo selo sam to došao, pomislio sam kada je govno konačno celo izašlo. Bilo je lepo i veliko. Uzeo sam list sa drveta da se obrišem. Budale  nisu prestajale :

,,E baš bih voleo da te zaskoči jednom  i da upamtiš za ceo život”, mršavi je rekao ćelavom.

,, Ako me zaskoči prvo ću vama dvojici da javim, ne brinite.”

,,Ružna patuljasta pizda koja plaši ljude tako što ih jaše”, e ova rečenica me je zabavila. Odlučio sam da ih uplašim pa sam počeo da kreštim iz sve snage.

,,Šta je ovo jebem ti život?”

,, Mačke se krešu, februar je. ”

,,Ovako se mačke ne čuju. Ovo je drekavac, jebote. Bežimo odavde!”

,,Vidimo se sutra Ćelo”, debeli i mršavi su se razbežali svojim kućama brzinom svetlosti, ili brzinom svemira, što bi rekao jedan čovek sa televizije.

,,Stanite, pa gde ste krenuli? Pa to se samo mačke… Neverovatno. Njih dvojica kao da su izašli iz mračnog srednjeg veka.”, ćelavi je u čuđenju ostao na klupi. Čačkao je telefon. Ustao je i krenuo kući.  Mesec je bio pun, crven i krvav a gromovi su udarali kao nikada pre. Zaleteo sam se na njegova leđa, stegnuo ga za vrat, zario mu kandže i počeo da kreštim. Krenuo je da trči i vrišti. Pokušavao je da me otrgne sa leđa, ali bezuspešno. Kosa je počela da mu sedi. Osetio sam svaki atom užasa koji je preplavio samouverenog ćelavca u to da drekavci ne postoje.

,,Upomoć, upomoć! DREKAVAAAAC!”,  orilo se dok sam ga jahao kroz dugu i maglovitu noć koja je mirisala na smrt i užas.

Videti još  → NENAD BARAKOVIĆ BARA – Ples po tankoj skeli

 

 

NENAD BARAKOVIĆ BARA – Ples po tankoj skeli

Bio je to moj prvi posao u Kaliforniji. Potpisao sam da preuzimam punu odgovornost za sopstveni život na radnom mestu i da firma u slučaju nesreće nema nikakvih odgovornosti za mene. Bio je to najopasniji posao na svetu, posao koji je odneo stotine milijarde ljudi u smrt, one koji su tragali za boljim životom o kojem su slušali u bajkama kada su bili klinci. Eto, samo juče je poginulo 86 400 ljudi na toj poziciji, mada to i nije neka novost. Probudio me je budilnik. Sa telefona je drndao Kleš i ” The Magnificent Seven.” Počeo sam da se tresem od straha: novi ljudi, nova sredina, prvi radni dan, iskorak u nepoznato. Obukao sam se i otišao u klonju. Kao i uvek, tradicionalno sam zapišao dasku i farmerice. Moć navike je čudo. Zapljusnuo sam se vodom iz lavaboa i udahnuo duboko. Izdrži Džoni, izdrži; hrabrio sam se. Ludi Rus se vratio sa Meseca, pa i ona dva naša Amera, pa možeš i ti ovo preživeti. Ona budala je skočila iz svemira na Zemlju, i šta mu fali? Budi racionalan. Ovo je mali korak za tebe, ali je ogroman za tvoj novčanik. Pa sve te devojke će biti tvoje, jurcaće za tobom. Ona vila sa bazenom će takođe biti tvoja. Jasno sam mogao da vidim svoju jahtu, a na njoj desetine mladih devojaka u kupaćim kostimima kako drmuskaju uz bezveznu muziku koja mi se ne dopada, ali ja sam tolerantan čovek. Ležim na ležaljci, pušim tompus, pijem viski i pravim se hladnokrvan na sve što se dešava oko mene. Nema strahova, nema paranoje, u rukama držim plaćene račune i mlataram sa njima kao da su lepeza. Igrajte lepe moje, igrajte. Uskoro ću se i ja pridružiti vašem plesu.

Izašao sam na ulicu i ušao u leteći automobil koji mi je poslao brat iz Beograda. Kada je izbila svetska ekonomska kriza većina ljudi iz Kalifornije je pobeglo u Srbiju, a među njima i moj burazer. Tamo je bio raj na zemlji. Nezaposlenost nije postojala. Ljudi su radili u svojoj struci i slali pare svojim porodicama u Kaliforniji, kako bi preživeli. Hleb im je koštao tri dinara, čoveče. Bivši ministar je svakom građaninu poklonio po hiljadu evra. Naši klinci su odlazili tamo na studije i usavršavanje i nikada se nisu vraćali ovamo. Mediji im nisu bili blokirani i dostigili su najveći stepen demokratije na svetu.

Dodao sam gas i poleteo. Ljudi su blenuli od dole za mojim letećim automobilom i gledali ga očima punim ljubomore i prezira. Takvi smo mi Ameri, ljubomorna i sujetna govna. Ta tehnologija još uvek nije stigla u Kaliforniju, ali polako. Svanuće i nama, samo da se strpimo i sačekamo predsednika Srbije da dođe i preuzme mandat od našeg predsednika. Pričalo se da će svaku državu voditi po par godina dok je ne dovede u stanje nirvane kao svoju matičnu zemlju. Sleteo sam sa automobilom i parkirao ga pored zgrade u kojoj sam dobio posao. Otkotrljao sam se do šefove kancelarije. Već su se čula cičanja i zapomaganja ljudi koji su uveliko ginuli i ovog radnog dana.

”Gospodine Džoni, mislim da ste svesni pozicije na kojoj ste primljeni i rizika koji posao nosi.”

”Aha.”

”Želim da Vam se zahvalim jer ste ostali u Kaliforniji i što niste pobegli u Srbiju kao većina naših nezadovoljnih građana.”

”To je moja obaveza gospodine”, rekao sam.

”Iz sveg srca vam želim da što kasnije poginete i da što duže zadržite ovo radno mesto. Mladi su naša budućnost”, rekao mi je.

”Hvala gospodine. I ja mi to želim, iz sveg srca”, odgovorio sam mu.

”A sada, na dužnost!”

Dan je bio prelep. Izašao sam sa spoljne strane prozora i počeo da ga perem. Perači prozora sa gornjih spratova su već uveliko padali kao kruške. Primećivao sam kada bi poput meteora projurili pored mene. Skidali bi svoje kačkete i ljubazno mi se javljali sa osmehom na licu, a potom bi vraćali kačkete na glavu, vrištali i razbijali se po ulici u paramparčad. Posle tačno deset sekundi sam skliznuo sa skele i krenuo da padam sa 59. sprata. Rukama sam se uhvatio za nebo i dozivao u pomoć iz sve snage.

*Posvećeno svim poginulim radnicima na gradilištima širom Srbije i ljudima koji umanjuju  njihove žrtve spinovanjem i zamenom teza

Videti još → NENAD BARAKOVIĆ BARA – Magla

 

 

 

 

 

 

 

 

NENAD BARAKOVIĆ BARA – Magla

Baš sam lep, pomislio sam kada sam se probudio. Pogledao sam se u ogledalo. Oduvek sam bio upadljivo simpatičan; i kao dete, i kao mladić, a i sada u zrelim godinama. Poletan, duhovit i šarmantan. Takve oči, takav nos, takav pogled- nisi mogao videti  često. Mada, nije samo lepota u pitanju. I inteligencija je moje oružije, generalno. Oduvek sam bio inteligentan.  Sve što sam uradio, uradio sam zahvaljujući svom radu i trudu. Ne znam da li sam vam spomenuo da sam jako inteligentan?

Na krevetu je ležala moja ljubavnica, nisam hteo da je budim.  Neka spava. Svakako je druga smena u školi.  Ona ima 18 godina.  Volim kada su mlade, a vole i one mene, generalno.  Nije zbog para, već zbog harizme, generalno. Kaže da sam duhovit i simpatičan, generalno. Voli što imam velik stomak i ćelu na glavi kao da sam fudbaler Sovjetskog Saveza.  Često me zove debeljko i golica me.  Mada, od kada smo zajedno počelo je nešto čudno da se dešava.  Stalno mi nestaju pare iz novčanika. Ona kaže da ne zna ništa o tome, i ja joj verujem.  Kaže mi da sam šeprtlja.  Verujem joj, generalno. Pre nego što sam izašao iz stana, ostavio sam joj 200 eura za užinu.  Znaš, ona dolazi iz siromašne porodice, pa ja vodim računa o njoj.  Njeni roditelji su baš srećni zbog toga što je našla dobrog i poštenog čoveka.  Domaćina, pre svega.  To je verovatno želja svih roditelja ženske dece.  Generalno.

Zazvonio mi je telefon.  Moj tupavi vozač je bio ispred stana.  Kako je to glup momak, generalno.  Par svemirskih godina sam pametniji od njega.  Volim da se šalim sa njim, a i da ga maltretiram. On ćuti, ne sme da odgovori ništa, jer sam mu ja šef pa mogu da ga otpustim, ako razumeš šta hoću da ti kažem.

”Vozi  tupadžijo. Nemam vremena”, rekao sam mu kada sam ušao  u auto.

”Jasno, gospodine”, odgovorio je bojažljivo.

”Nemoj ti meni u redu, nego začepi i vozi”, rekao sam mu, praveći se ozbiljan. To me je strašno zabavljalo. Nije mi ništa odgovorio.  Izgleda da se opet uplašio. Mnogo sam voleo da ga plašim i da mu pretim.  Znao sam da ne sme ništa da mi kaže jer kada bih ga otpustio, ostao bi na ulici, bez ikakvog posla. Kao pas.

Telefon je opet zazvonio. Bio je to moj šef.  Nisam voleo da razgovaram sa njim, generalno. Uvek je galamio na mene, uvek me je ponižavao.

”Gde si ti”, bio je besan. Neko je već uspeo da ga iznervira.

”Gospodine, krenuli smo…”, prekinuo me je. Mrzeo sam ga. Odvratni psihopata koji leči svoje frustracije na meni.

”Ma gde si ti krenuo, jadniče? Ubrzaj malo i završavaj to, da te ne bih sanjao. Noćima nisam jeo i spavao, nije mi do slušanja tvojih bednih izgovora, dok se ja borim za ovaj narod”

”Eh, ako me budete sanjali…”,  pokušao sam da budem duhovit ali mi je opet upao u rečenicu. Mrzeo sam ga, generalno.

”Ništa mi nije smešno. Požuri!”, prekinuo je  vezu.

Ceo život me tlače ljudi. U školi vršnjaci, na žurkama mangupi, a sada na poslu ovaj kreten.  Zacrveneo sam se od besa, nije mi trebalo ogledalo pa da se vidim. Znao sam. Odjednom, magla je počela da se spušta. Odvratna, siva,  magla. Kao da se sprema apokalipsa. Ništa ispred sebe nisam video. To me je još više uznemirilo. Vozač nije progovarao, vozio je ćutke i slušao vesti koje išle na radiju.

”Kilavo voziš, kretenu”, dreknuo sam najjače što sam mogao.

”Ne vidim od magle, gospodine.”, pokušavao je da se izvuče.

”Ne podnosim izgovore. Ovo je dobar auto. Ima da ga voziš brzo, kao da je vazduplohov.”

”Vazduplohov?”, upitao me je i počeo da se cereka na sav glas.

”Da, vazduplohov. Da ti nije nešto smešno?  Mogao bi od sutra da budeš na birou, pa ćeš se tamo smejati”, pokušao sam da ga uplašim, ali ovaj put nisam uspeo. Njegovo cerekanje je odzvanjalo u automobilu. Probijalo mi je bubne opne. Smeh je postajao sve glasniji i glasniji. Ušao mi je u glavu, nikako nisam mogao da ga izbacim, niti da se izborim sa njim. Gledao me je u oči i smejao se. Oči su mu postajale sve veće i veće.  Ušao mi je u dušu. Na trenutak sam se uplašio tih očiju i histeričnog smeha koji nije prestajao. Prezirao sam kada me ljudi ismevaju, pogotovo bez razloga.

”Vazduplohov, pa ti si obična nepismena magarčina. Kako si uopšte došao na tako visoku poziciju nepismen? Ceo život vozim veće kretene od sebe”, rekao mi je.

”A kako se kaže, pametnjakoviću?”

”Kaže se vazduh..”, njegov odgovor i smeh je prekinuo jak udarac u nešto. Da, nešto. Nisam znao šta tačno, zbog magle. Zveknuo sam glavom u krov automobila. Zatim sam čuo još jedan jak udarac. Nisam znao šta se dešava.

”Kaže se vazduhoplov. Da li sam dovoljno brzo vozio, šefe?”

Brzinom svemirske godine sam smešten u bolnicu. Svemirske godine, tako se kaže?  Pričaju da smo izazvali lančani sudar. Ja sam dobro i uskoro dobijam otpusnu listu.  Još ću vas gnjaviti, nemojte da se brinete. Zazvonio mi je telefon.  Znao sam ko je.

* Lutke od krvi bez trunke ideje, ubice na cesti. (Azra- Kurvini sinovi)

Videti još → NENAD BARAKOVIĆ BARA – Sasvim običan dan