KONTAKTirali smo Coku

Pozdrav Coko, dobro došla na kulturni portal Gledište, povod za ovaj razgovor je i više nego dobar, u glavni grad nam stiže novi Kontakt, ti i tvoje kolege kao organizatori ste vredno radili i spremili ste nam brojne sadržaje, šta nas to sve očekuje ovog puta?

Okupljamo region treći put u Beogradu: festivali, promoteri, menadžeri, diskografi, predstavnici medija, bendovi iz svih zemalja regiona, a i šire, sudeći prema interesovanjima i dosadašnjim najavama dolazaka, okupiće se u Beogradu na Kontaktu 2019, kako bi pokrenuli nova pitanja i ustanovili goruće teme u oblasti muzičkog biznisa, pre svega. Kontakt za cilj ima umrežavanje organizatora i promotera regionalnih muzičkih festivala, turističkih udruženja i organizacija, kulturnih centara, klubova i ostalih delatnika u kulturi i umetnosti. Brišemo granice sa svim našim kolegama! I uživamo u tome!

50605860_810897702593286_4418135928573263872_n

Sa čime si najzadovoljnija, barem u ovoj fazi kada tek treba sve da krene, koga ste uspeli da dovedete, tribine koje će se odvijati…

Poseban osmeh na licu nam stvara činjenica da je Kontakt postao manifestacija na koju se svi rado odazovu! Ponosni smo i na to što je Kontakt priča koja živi tokom čitave godine, ne samo ovih nekoliko martovskih dana. Ovo sad je njen vrhunac! A na šta smo najponosniji… ne smem sada da ti kažem… NE UMEM sada da ti kažem. Prevelika trema nas sve trese! Čekaj da ,,treća sreća” Kontakt stane na noge, da nas provoza, da ohladimo glave i da sve utiske smestimo u prave fijoke, tada će biti lakše… Može?

Deluje da se iz godine u godinu podiže lestvica za nivo iznad, kako gledaš na nastanak ovog projekta sa ove vremenske razdaljine?

Pa da. Lestvica se diže, ali se to samo nameće. Činjenica je da  svako ko je makar jednom bio učesnik Kontakta postaje i njegov kreator, direktno ili posredno… A ako ti kažem da ih je bilo više stotina (mislim na stručnu javnost i profesionalce) i dooooosta hiljada (mislim na posetioce) u prethodne dve godine, jasno je da se ta lestvica sama pomiče. I dobar je taj osećaj kad ne moramo mi na silu da pomeramo stvari. One same podizu lestvicu na višu prečku.

Šta očekujete od publike, koliki udeo ona ima u stvaranju jedne ovakve priče?

Njen udeo je ogroman! Neizreciv! S tim što mi ne očekujemo od publike – ona očekuje od nas! I tako treba da bude! I to jeste poseban izazov! Svakog marta smo na testu, jesmo li očekivanja ispunili. Do sada… moram priznati da ne smem da nas ureknem.

54278869_841189722897417_7772905815140204544_n

Gde zainteresovani mogu da saznaju o svim tim dešavanjima, imaš li možda neku preporuku iako naravno ne želiš da favorizuješ nekog ali barem nam daj male preporuke sa tvoje strane 😉

Trudimo se da se obratimo svima – kroz tradicionalne medije, brendiranjem grada, društvenim mrežama. Ali preporuka ,,od usta do usta” je  uvek najvažniji faktor. A tu, čini mi se, ne manjkamo. Ali kako je uvek bolje piti vodu sa izvora: tu su naš FB i instagram i sajt: kontakt.org.rs

Ovaj prvi deo intervjua je bio o Kontaktu, ali ne možemo baš da ne pomenemo tvoje sveukupno angažovanje za alternativnu scenu. Tu su tvoja jutra na Rock radiju gde se logično promoviše ta kultura, nije tajna da si uključena u organizaciju više festivala i odvojenih svirki. Kad si krenula sa svim tim, kako si se u tom svetu našla-pronašla?

Pa… u stvari… Jel mi veruješ da ne znam… Valjda se najbolje stvari dešavaju spontano… Nisam ja imala pojma niti plana. Nisam ni birala. Mislim da je takav život mene pronašao usput. Znaš i ja kad sam bila mala zamišljala sam da sam neka Doroti od Oza, koja je krenula u potragu za Malim Princom… U stvari… vidiš… hm… možda sam ga ja ipak pronašla. Komplikovano ti je ovo pitanje, može sledeće?

15965754_1537637092932227_1012365120917633349_n

Kako ti izgleda naša subkultura, da li te vređa to što se na neki način na ono što se događa trenutno na sceni gleda sa podsmehom, odnosno da li stičeš takav utisak? Šta je potrebno da bi ova scena postala ipak malo jača i popularnija?

Ma, ne mislim da je iko gleda sa podsmehom, niti da je to subkultura. Ne mislim da treba da gubimo ni živce ni vreme na analize. Treba da se stvara! Dokle god se sama scena događa… to je to. A događa se! I to će zauvek biti tako.

Pomenuo sam subkulturu. Voleo bih za kraj razgovora, uz zahvalnost na izdvojenom vremenu, da kažeš  reč-dve o kulturi danas, budući da se nalazimo na kulturnom portalu. Šta za tebe predstavlja kultura, imaš li neke favorite i u ostalim granama (knjige,stripovi,filmovi…)?

Kulturu ne smemo gledati kao trenutnu stvar. Ona se ne dešava danas. Ona se dešava oduvek i zauvek. Moji favoriti će uvek biti oni koji imaju šta da kažu. A dobri glasovi uvek nađu svoj put da se daleko čuju, pre ili kasnije.

Pročitajte još :

PETAR VASIĆ ZA GLEDIŠTE : “Onaj koji pobedi strah od novih tehnologija, taj će i profitirati!”

MILE KEKIN ZA GLEDIŠTE : “Uvijek sam pokušavao raditi pjesme sa kojima se ljudi mogu lako identificirati”

MARKO ŠELIĆ (MARČELO) ZA GLEDIŠTE : “Uvek imaš izbor, pa i onda kada ti drže pištolj na slepočnici”

 

“KOLIKO KOŠTA” CRVENI VETAR? Nema tih para koje to mogu da kupe!

Premijernim izlaskom pesme “Koliko košta” grupe – Crveni vetar, srpska alternativna scena je dobila prekopotrebno osveženje.

Ovaj  melodični hard kor pank bend iz Beograda postoji od 2015. godine i čine ga : Đu – glavni vokal, ritam gitara (ex Jailbait)
Janko – bas gitara, prateći vokali (ex Hitman, On the Run)
Đole – bubnjevi (ex Stonewall)
Marko – solo gitara, prateći vokali (ex On the Run, Snowdrop, Strap On)

13407103_502311649977732_3101932254975369646_n

Neki od izvođača koji su presudno uticali na njihov muzički opus, između ostalog su Bad Religion, Pennywise, The Offspring i NOFX, ali za razliku od pomenutih grupa, njihovi tekstovi su na srpskom a glavni vokal je ženski.

Do sada su zabeležili nastup na muzičkom festivalu “EXIT ” i to u dva navrata 2016. i 2017. godine, a takođe su imali i klupske svirke uglavnom u prestonici.

Ono što je pored ovoga aktuelno u vezi sa njihovim radom jeste da se bliži 8. april, a u tom danu će svetlost ugledati i njihov debi album pod nazivom “Ljubav i depra” u izdanju muzičke kuće Take it or live it Records iz Beograda. Takođe, očekuje se da u maju izađe i prvi spot ali se ne zna još tačan datum njegovog izlaska.

53276089_1014727608736131_8132316860382183424_n

Simbolika vezana za ovu pesmu koja predstavlja uvod u pomenuti album je i ta što je ona objavljena za Dan žena.

“Hteli smo da izbacimo prvu pesmu osmog marta kako bi podigli svest o ugroženim pravima žena širom planete. Zapravo, album izlazi osmog aprila, pa je bilo zgodno da pustimo prvu pesmu mesec dana ranije. Iako ženska prava jesu ugrožena, mislim da je ljudski rod u suštini toksičan. Tema pesme ‘Koliko košta’ je upravo o tome kako je teško živeti u takvom okruženju”  –  poručila je Đu ispred benda Crveni vetar.13413171_504715039737393_3278208383100145764_n

*Fotografije preuzete sa zvanične fejsbuk stranice benda Crveni vetar https://www.facebook.com/pg/crveni.vetar.belgrade/

 

 

SVE JE PANK I SVE JE POEZIJA!

sve je pank i sve je poezija

osim knez mihailove trga republike ade ciganlije

redova u prodavnicama vikendima u kojima se grabi

samo najbolje za porodicu

ja nemam nikoga izbačena sam iz redova

sve je pank i sve je poezija

osim

verskih praznika kad bi svi da se dodvore bogu

bezvazdušnih prostora tržnih centara u kojima

odvratna razmažena deca

samodovoljnih roditelja sprovode teror

crkvi u koje ne ulazim čak ni da razgledam svodove

banaka u koje ulazim želeći da u njima je sve moje

skupštine koju stalno zamišljam u plamenu

dok na klupi u parku prekoputa uživam u prizoru

grickajući kokice

sve je pank i sve je poezija

osim

desničara iz predgrađa i njihovog ništavila

koje traži da se lome tuđe kosti

provalije umesto ličnosti

krštenih levičara iz centra i njihovih tribina

koje nikome ne pomažu

dok samodovoljno citiraju fukoa i badjua

ja sedim bespomoćno

vidim, naučili su lektiru

i kako da nose marame

a meni bude tužno

svi samo žele negde da pripadaju

bude mi žao svih

teror tribina teror nove umetnosti teror većine

teror upravljanja teror projekata teror porodica

teror mišljenja i stavova stalno mišljenja i stavovi

poludeću od mišljenja i stavova

a najveći od svega teror istomišljeništva

najveći od svega teror pripadanja

žao mi je svih nas

sve je pank i sve je poezija

tvoj život tvoje lice

sve je predivno

eksplozije kada se čestice razlete i sve postane ništa

ima lepote u delovima tela rasutim po ulicama za neke više ciljeve

to su samo fotografije

ipak, branila bih te svojim telom ako bude potrebno

sve je pank i sve je poezija

moj bes u dosluhu

s tugom

moj napor da budem

srećna

tvoja rezigniranost koja liči na mir

prekor u tvojoj sabranosti

mi ne možemo

bez slobode

zato ne spavamo

takva sam

zaljubim se i ne pitam šta košta

a košta

i nema te banke koja bi mi pomogla ni tog krsta ni te ideologije

ne postoji ništa na svetu lepše od tebe

pamti me bogdane

Autor : Ognjenka Lakićević

*Pesma je originalno objavljena u zbirci pesama “Ljubavna pisma Guglu” koju je izdala Književna radionica Rašić 2017. godine

Pročitajte još :

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ – MRZIM POEZIJU

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ – VIDELA SAM TE EMILE

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ – LJUBAVNA PISMA GUGLU

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ – EMOCIONALNA FORENZIKA

Finale konkursa „Živa klasika“ u Srbiji

U Ruskom centru za nacionalnu kulturu(RCNK), u Beogradu, 1. marta je bilo održano finale nacionalne etape konkursa „Živa klasika“, upriličenog povodom Svetskog Dana pisaca.

Svake godine u projektu učestvuje preko 2,5 miliona učenika iz 85 regiona Rusije i iz 80 zemalja sveta. U okviru konkursa učesnici uzrasta od 10 do 17 godina recituju odlomke iz svojih omiljenih proznih dela.

Ove godine je u Srbiji u finale prošlo 22 učenika, a na sceni Ruskog doma je u okviru nacionalne etape nastupilo 15 učenika. Deca su recitovala dela Bulgakova, Tolstoja, Iljfa i Petrova, Jakovljeva i Turgenjeva i dr.

Takmičenje se odvijalo u tri kategorije: deca, koja uče ruski kao strani jezik u školi, deca iz porodica u kojima se govori ruski i bilingvalna deca, za koje je ruski drugi maternji jezik. Pobednik u svakoj kategoriji će biti nagrađen putovanjem u Međunarodni dečji centar „Artek“.

Prva mesta po kategorijama su zauzeli : Marinović Sandra, Кarabčukova Valerija i Кnežević David.

Uredništvo portala Gledište čestita svim učesnicima i pobednicima, sa željom da nastavite da gajite ljubav prema proznim delima, ali i da radite na svom ličnom autorstvu, da i vas jednog dana čitamo 😉

image003

Recenzija belgijskog filma “Girl” (2018)

Naziv filma : Girl

Zemlja porekla : Belgija, Holandija

Režija : Lukas Dhont

Glavne uloge : Victor Polster, Arieh Worthalter

Žanr : Drama

Trajanje : 109 minuta

Jezik : francuski, flamanski, engleski

Filmovi sa LGBT tematikom među koje spada i ovaj, sve su češće u fokusu i deo su mnogih filmskih repertoara i festivala. Spomenimo festival “Merlinka” koji se već dugo održava kod nas. Meni kao prevodiocu je dosta olakšan posao kada radim titlove za takve filmove jer po pravilu u njima nema mnogo konverzacije i akcenat je na upečatljivim kadrovima.

girl 5

Ovaj film je svoju premijeru doživeo na filmskom festivalu u Kanu ( nagrada – Zlatna kamera) prošle godine. Ja sam ga pogledao na nedavno završenom Festivalu autorskog filma u Beogradu i bio sam pozitivno iznenađen već na samom startu, jer me je ovo ostvarenje privuklo i zainteresovalo da nastavim sa gledanjem, što nije bio slučaj kod nekih drugih slične sadržine.

gir 3

Film prati mladu devojku Laru, odlučnu 15-godišnjakinju koja predano radi i fascinantno je posvećena u nameri da postane profesionalna balerina. Uz podršku svoga oca, u novoj školi, ona čini sve kako bi u tome i uspela. Međutim, njene tinejdžerske frustracije i nestrpljenje počinju rasti nakon što shvati da se njeno telo odupire strogoj disciplini zato što je rođena kao dečak.

Sam film Girl je skoro pa dokumentarnog karaktera, ali dramski nam donosi vrlo promišljene detalje. Scenarista i pisac – Lukas Dhont,(koji je inače inspiraciju za ovaj film dobio tako što je 2009. godine u novinama pročitao ovu priču) uspeo je da iskreira zaista jedinstven portret jednog života pod ogromnim unutrašnjim naponom.

girl 6
Lukas Dhont

Nije mi poznato da li je Victor Polster transrodna osoba i da li se ovaj film naslanja na njegovu biografiju, ali u oba slučaja, mi smo svedoci stvarnih telesnih napora glumca, ozbiljne i studiozne transformacije i iskreno prikazanih osećanja.

girl 4

Kraj ovog filma je pomalo čudnjikav, i prilično neočekivan, ja vam ovom prilikom neću otkriti šta se desilo, a vama ako se pruži prilika, da ga odgledate to svakako učinite 😉

girl 2

Autor : Ivan Žikić

Fotografije : IMDB

Videti još → Recenzija rumunskog filma “Pororoca” (2017)

PETAR VASIĆ ZA GLEDIŠTE : “Onaj koji pobedi strah od novih tehnologija, taj će i profitirati!”

Sa nama je po prvi put i neko ko se bavi marketingom i preduzetništvom. Do sada je imao zapažena predavanja na raznim biznis forumima, ima i svoju marketinšku agenciju a njegov edukativni i zabavni sadržaj koji plasira preko virtuelnih kanala komunikacije vam verovatno nije promakao. Dragi čitaoci, za odeljak Intervju govori i Petar Vasić!

 Pozdrav Petre, dobro došao na kulturni portal Gledište, voleo bih za početak razgovora da nam se predstaviš. U kom trenutku se desila prelomna tačka u tvom životu i karijeri?

Meni je bilo zapravo jako jednostavno jer sam bio mnogo gladan.  Ja sam 2000. godine pobegao iz zemlje, morao sam da napravim lažni pasoš, da se prošvercujem u gepeku automobila i da odem u posleratnu Bosnu, u kojoj se tad još uvek zveckalo oružjem. Jedva sam u tome i uspeo jer sam imao određenih problema sa režimom Slobodana Miloševića. U to vreme sam sa par ljudi vodio klub – ”Udruženje ljubitelja rolšula Srbije”, i onda su ljudi bliski Miloševiću, u toku bombardovanja od nas zahtevali da idemo da svojim telima branimo mostove i u tom stanju užasa shvatam da moram da odem iz zemlje inače se neće dobro završiti po mene. To putovanje je bilo jako rizično i kada sam preko Bosne konačno stigao u Sloveniju, zaključio sam da moram nešto da radim da bih preživeo. U početku sam prodavao upaljače na ulici i to sam gurao neko vreme dok jedan tip nije krenuo priču sa mnom rečima – ti si pametan momak, hajde da studiraš nešto. Upoznao me je sa podatkom da se u Sloveniji izdvajaju određena sredstva za školovanje stranih studenata i ohrabrio me je da potražim nešto što me zanima jer mi bodovi za upis nisu bili potrebni. Nedugo nakon tog razgovora sam upisao marketing, a nisam imao pojma o čemu se tu radi. Tokom studija sam počeo da pravim kompjuterski servis, jer tada niko nije znao da ih popravlja. Sistem je bio kao da naručuješ klopu – pozoveš broj, čovek dođe, sredi ti komp i to je to. Ubrzo potom smo krenuli sa reklamama na radiju što je bilo preskupo, sve dok nismo otkrili da možemo da plasiramo reklamu na platformi Gugl PPC.  Da bi došli do klijenta, na radiju bi za to plaćali 10 evra, dok smo Guglu plaćali cent ili dva. Od tog dana Gugl ed imam u malom prstu. Kada je frižider prazan ti se naučiš svemu. To su moji počeci. Firma je brzo rasla jer smo mi krenuli da napadamo tržište na način da smo sa vrlo malim ulaganjima dopirali do velikog broja ljudi i odjednom smo skočili , u jednoj godini smo pokrili celu Sloveniju što je približno brojci od preko 20 servisera sa kojima smo sarađivali. Nakon što smo došli do opipljivog kapitala, a to je išlo brzo jer je protok novca u toj sferi vrlo intezivan, počeli smo da se širimo na tržište u Nemačkoj. Provalio sam da je marketing vrlo bitna stvar u celoj jednačini i da je digital mesto gde treba da se bude.

Kako je teklo tvoje upoznavanje sa digitalnim svetom,  kroz izučavanje na fakultetu a i kasnije kroz praksu?

Studirao sam marketing komunkacija, to je bilo pod društvenim naukama, tako da nismo bili toliko naslonjeni na ekonomiju nego na “mekane” nauke. Prva stvar koju smo tu upoznali je bila društvena mreža Maj Spejs i bili smo upoznati da će se od tog momenta tu dešavati bitne stvari. U početku sam bio zabezeknut, nisam imao pojma o čemu se tu radi, ali kasnije sam  shvatio da tako mogu da se povezujem sa ljudima i da tako plasiram svoj proizvod. Zbog čega da prodajem upaljače na ulici kada mogu raditi od kuće i da ljudima nudim kompjuterski servis što je bilo dosta lakše. Vremenom sam počeo da dobijam znanja o brendingu i socijalnoj psihologiji i naučio sam da komunikacija mora biti dvosmerna a ne kako smo mi navikli. Zato sam ja vrlo brzo počeo da proučavam društvene mreže. Zapravo i pre pomenutog  Maj Spejsa imali smo društvenu mrežu Frendster pa kasnije i Fejsbuk. Na samom početku se nije znalo gde će ta priča da ”sklizne” sve dok Fejsbuk nije objavio svoj prvi reklamni proizvod.

Koliki je zapravo značaj društvenih mreža za razvoj poslovanja neke firme?

Meni apsolutno nije bitno da li ćemo za reklamiranje koristiti Fejsbuk, Snepčet, TV i sl., mene samo zanima gde je ljudska pažnja. Mi možemo da pričamo kako su televizija i radio jako bitni, ali ovde nije bitan medij, bitno je gde su oči potrošača. Ako su trenutno te oči na Fejsbuku, Instagramu, Tik – toku, ili bilo gde drugde ja ću da budem tamo, tako da je apsolutno nebitno gde se oglašavamo. Mislim, ako u jednom trenutku bude moderno da puštamo dimne signale ja ću to i da radim. Kada imaš firmu vrlo je bitno da izračunaš koliko te košta klijent. Ako ja kada komuniciram preko Fejsbuka mogu da dođem do stranke duplo jeftinije nego preko TV-a, naravno da ću ići na tu varijantu. Velike kompanije imaju mogućnosti da bacaju pare na razna marketing rešenja ali i to se topi. Garantujem da će za par godina ozbiljni direktori marketinga dobijati otkaze jer će vlasnici velikih firmi pitati čija je ideja bila da u 2019. godini toliko potrošimo na televiziju gde svi uglavnom na svojim uređajima premotavaju reklame. Dobijaće otkaze i zbog toga što su održavali status kvo i ćutali o novim sadržajima kako bi ih plasirali dozirano. Postoji jedan lingvički sistem, kada se mozak razvija, prvi deo koji se razvije je onaj koji upozorava na strah, recimo nešto šušne u našoj blizini i mi se odmah okrećemo. Mozak je organ za preživljavanje i uvek kada se pojavi nešto novo, prvo smo u strahu, a sada smo u strahu od novih tehnologija, dakle, onaj koji prestane da se boji, on će i da profitira.

Da li stičeš utisak da u uslovima koji danas vladaju, čovek mora sebe da prodaje, da se reklamira, on polako postaje brend za sebe. Koliko je to dobro, da li je nužno?

Sa porastom frilensinga svaki čovek će morati da se nauči prodaji, brendingu, svi veliki sistemi se polako urušavaju i svi postajemo brendovi ili male firme. To nam omogućavaju net platforme i biće sve više izraženo jer vidim da i u mojoj, ali i u novim organizacijama postoji jedan centar i da se po projektima puštaju ljudi, stoga je brending i self brending jako bitan. Mislim da će stvari dotle da dođu da će i forma pisane biografije uskoro izumreti jer predstavlja hvalospev o samom sebi, ali na svom Instagram profilu ili ličnom blogu nećeš moći da se sakriješ. Jednostavno nemaš gde da se sakriješ. Bredning je užasno bitan, bitno je da budeš iskren i da se predstaviš u pravom svetlu. Mislim da nas ove moderne tehnologije u stvari prave boljim ljudima i da je na duži rok to dobra strategija. Jer,  npr. ako neko gradi lični brend, kao pevač i član je neke muzičke grupe i ozbiljno krene da gradi svoj imidž i zajednicu oko sebe, za pet godina će uspeti da objavi knjigu, za deset godina će moći da otvori džez kafić. Dakle, da ponovim, brending je veoma bitan.

Koliko si se vremenom menjao, koje su ključne spoznaje do kojih si došao u životu i radu i koje želiš da preneseš drugima putem sadržaja koji plasiraš?

Kada provedeš 14 godina u inostranstvu, u Sloveniji sam živeo 8 godina, u Berlinu 6, počinješ stvari da posmatraš malo drugačije, izmeniš neki svoj pogled na svet, iz drugog ugla gledaš na jezik i značenje, tako da ti se kognitivna mapa oblikuje prema mestu gde živiš.  Uglavnom, tako najbolje shvatiš da su ljudi kao ljudi svi isti, da robujemo predrasudama, greota je što su Crnogorce ubedili da su lenji, Bosance da su glupi a da su Nemci vredni, i onda odjednom kreneš da živiš po šablonima. Ako ništa drugo mi smo zbog neke svoje zatvorenosti usled političkih i ekonomskih sankcija koje traju toliko godina, izgradili neku svoju kreativnost jer nismo mogli da krademo sa strane, pa smo morali sami da izmišljamo gluposti – u skladu sa tim sam otvorio svoju kreativnu agenciju 🙂 Shvatio sam da i mi možemo da budemo podjednako dobri u svemu što radimo, jer ako neki Nemac nešto može, zašto mi ne bismo mogli?  Mi jednostavno ne smemo dopustiti da nas mediji zaglupljuju. Mi moramo pre svega da pričamo ovim stvarima međusobno, da razmenjujemo mišljenja, a ne da dozvoljavamo da nas mediji totalno otupe, plasiranjem strašnih gluposti. Ipak ima primera gde ljudi počinju sve više da gledaju i slušaju pametna predavanja na internetu, dok televizija spušta nivo kvaliteta programa kako bi pokrila tržište. Upravo zbog toga preko sadržaja koji plasiram, pokušavam klincima da budem zaštita od roditelja, jer roditelji guraju decu u pogrešne stvari zbog straha od tehnologije jer ne shvataju šta se tu zapravo dešava. Oni npr. zabranjuju deci da igraju igrice, i drže se čvrsto ”ja svom detetu ne dam da koristi kompjuter za to” a klinci koji igraju igrice i dobri su u tome mogu da postanu milioneri  i da imaju ozbiljniju karijeru nego neki profesionalni sportista koji lako može da se povredi.

Ja stalno provlačim tezu da nismo samo u Srbiji, mi smo na planeti. Treba momentalno da se oslobodimo straha i da polomimo te nametnute mentalne granice.

Kada sam živeo u Berlinu i kada smo pokretali nove projekte niko od nas nije pričao kako da otvorimo nešto u Minhenu, nego smo razmišljali kako da nešto plasiramo u Kini. Širina razmišljana je vrlo bitna. Pričam o temama koje mene pogađaju i koje su mene kočile da se ja razvijam i razbijem predrasude i barikade. Često citiram jednog profesora Osolnika sa drugog fakulteta iz vremena dok sam studirao i kojeg sam slušao krišom. On je bio Slovenac i predavao je književnost, bio je strašan genijalac, imao bi običaj da završava svoja predavanja rečima : “deco nemojte mene da slušate, to su knjige koje sam ja pročitao, vi morate da oblikujete vašu stvarnost.”

Kako si ušao u ozbiljnu marketinšku igru, sa čim si se sve susreo u toj oblasti kod nas, u kom momentu odlučuješ da bi trebalo da edukuješ i upoznaješ ljude sa trendovima u marketingu?

Posle perioda provedenog u inostranstvu, kada mi se majka razbolela vraćam sam se u Srbiju i krećem da analiziram ovdašnje trendove u marketingu i shvatam da se ovde, na tom polju, svo vreme nije ništa dešavalo. Moji prvi snimci koje sam tada pravio su bili zapravo otvorene kritike upućene domaćim firmama koje nisu dobro radile marketing. Nakon toga su počele da me zovu marketinške agencije koje su radile za njih i krenuo sam da ih savetujem kako da poboljšaju taj deo. Ja sam im davao savete koje oni nisu hteli da usvoje i nastavili su po starom. Kada su se moje težnje da ih menjam završile bezuspešno, za kraj saradnje sam im poručio : “ako se ne promenite, otvoriću svoju marketinšku agenciju i uzeću vam sve klijente”,jer ja sam te konsultacije naplaćivao ali me je to njihovo drveno držanje nerviralo. I onda, kako sam i najavio, napravio sam svoju agenciju i ostao sam u tome do danas, samo što danas edukujem ljude putem videa i objašnjavam im kako se radi. Mada, preko tih videa ja uopšte i ne dobijam klijente, samo edukujem svoju konkurenciju. Ljudi ne kapiraju, još uvek je digitalni marketing nova stvar, mnogo je prostora za digitalne agencije, samo se ljudima to čini daleko.

Ima li sujete u marketing svetu, među tim marketinškim agencijama, kako ljudi iz tog sveta gledaju na tvoje angažovanje, ali i ostali koji to prate?

Meni su govorili da kopiram neke ljude. Naravno da ne kopiram, ali ti kada praviš recimo, doktorsku disertaciju navodiš odakle si pronašao sve te podatke, osim poslednje rečenice koja je tvoja misao. Mi trenutno stojimo na ramenima džinova, tako se ova civilizacija jednostavno kreće. To su ljudi koji rade slične stvari i koji stvaraju u isto vreme kad i mi i naravno da nam se tačke spajaju. Mislim, ljudi koji ne rade ništa i hoće da se istaknu bez rada onda oni kritikuju one koji nešto rade, pišu im zle i zavidne komentare, na koje ja uglavnom ne reagujem, jedino ako me baš nešto iznervira, što je jako retko. Ako hoćeš da se istakneš preko rada, moraš puno toga da pružiš. Trudim se da uvek budem konstruktivan, nema potrebe za negativnim komentarima. Ima jedan dobar stend ap – “Čovečanstvo” od Rikija Džerveza, u jednom delu on internet opisuje kao ogromnu ulicu u kojoj na jednoj banderi stoji oglas sa iscepkanim brojevima na koji ljudi mogu da se jave, a u oglasu stoji – “ja držim časove gitare, javite se” a neko od prolaznika se nađe pametan pa napiše “ne želim tvoje usrane časove gitare!”. Neki ljudi jednostavno žele da ih primetiš, i da ti poruče – “hej ti nisi ništa bolji od mene!” a imaš i neke koji su zajedljivi zbog svojih problema u životu.

Kakva je budućnost  društvenih mreža?

Užasno je teško odgovoriti na to pitanje jer ni ja a ni niko drugi ne zna gde će sve završiti. Ono što mogu da kažem, a to se trenutno dešava, je da društvene mreže počinju da se segmentišu. Mislim da više nećemo imati globalne mreže za sve, nego će to da se iscepka po interesovanjima. Tako već sada imamo Tik-tok za mjuzikle, dakle muzičku mrežu, pa će možda biti uskoro i neka mreža za sportiste. Isto mislim da će snimanje zvuka biti vrlo bitna stvar. Ja prvi komuniciram često na taj način prvo sa svojim telefonom i “pitam ga” – hej, kakvo će vreme biti danas? e probudi me u pola sedam! a sve više primećujem da i klinci, vise na vats apu, i niko ne tipka više nego šalju jedni drugima glasovne poruke. Najveći problem kod ovoga je taj da je naš impuls mnogo dobar, mi primamo terabajte informacija dnevno, ali nam je produkcija dosta slaba jer koristimo samo dva prsta, zbog toga mislim da će snimanje glasa biti jako bitno. To su jedine stvari koje mogu da kažem o trendovima a za ostalo, videćemo već.

Dosta smo pričali o pozitivnim stvarima koje donose moderne tehnologije, voleo bih ipak za kraj ovog razgovora da saberemo i one negativne, koliko je štetan njihov uticaj na čovečanstvo u celini?

Veliki je to uticaj na ljude, užasno smo postali zavisni, svi smo prikovani za telefone i kompjutere, a tek ćemo osetiti pravi udarac i cunami i polako ćemo shvatati šta nam se zapravo dešava. Pročitao sam negde da nije kokain zaslužan za hemijske procese u mozgu, već je to dopamin koji kada se zalepi za jedinjenje koke brže ulazi u mozak. Ono što se danas dešava na društvenim mrežama se može uporediti sa ušmrkavanjem kokaina. Svaki put kada dobijemo neki lajk, komentar ili reakciju, nama se polako ispušta dopamin, on je hormon sreće koji nas kratko drži. Serotonin recimo, kada se luči ima malo duže dejstvo na nas. Dopamin se isto povezuje sa osećajem sreće kada smo na nekom rok koncertu i vrlo smo zavisni od njega. U slučaju kada ga ima previše u telu, mozak “kaže” dosta, a kada njegovog dejstva nema padamo u depresiju, tako da će ova vrsta zavisnosti od tehnike u budućnosti biti veliki problem. Recimo da mi koji smo stariji možemo da shvatimo šta se dešava u vezi ovoga i da zauzmemo svoj kritički stav prema tome, ali zamisli neko dete kome si putem tehnike dao kesicu kokaina i rekao mu da radi šta hoće?! To smo mi deci uradili, previše smo im dozvolili da uđu u to. Nije problem detetu dati da koristi internet, nego moraš to dete da edukuješ da se ne navuče na to, da ne postane zavisnik. Roditelji trenutno ne vode uopšte računa o tome, na jednom predavanju koje sam imao, bio sam razapet od strane istih kada sam ih kritikovao u smislu da ih mrzi da istraže ove štetne uticaje i da zaštite svoju decu. Mislim da moramo biti i umereni u ovome, jer zabrana korišćenja ne pomaže, mi ako detetu oduzmemo internet ili telefon, praktično ćemo ga onesposobiti, ono onda biva odbačeno od sredine. Zamislimo nekog, koji sa svojih 25 godina kreće da traži posao a pre toga nije bio uključen u ovu tehnološku priču, pa šta će on moći da radi uopšte? Ono što se sad dešava u pogledu zaštite od štetnih uticaja jesu naučne studije koje se bave ovim, naučnici su istraživali i otkrili veliki nivo zračenja kojim smo izloženi kada koristimo telefone i sama činjenica da su telefoni neprestano uz nas je vrlo alarmantna.

Ako ti je prva stvar sa kojom se probudiš telefon i odmah se nakačiš na internet to kasnije dovodi do toga da ne možeš ni da formiraš dan kako treba što je jako bitno. Ima toliko stvari koje su jako negativne i sa kojima nema šale, time bi trebalo da se pozabave ozbiljne institucije. Ja znam dosta pozitivnih stvari modernih tehnologija koje možemo da iskoristimo u svakodnevnom životu, ali ja prosto ne mogu da budem i jedna i druga strana. Ja bih prvi podržao bilo koju instituciju koja će se time baviti. Ja pored priče o marketingu i objašnjavanju tog sveta jednostavno ne mogu da vodim i te kampanje o štetnosti. U marketingu moraš biti jasan, jer ako si kontradiktoran niko te neće uzeti za ozbiljno.

 

 

 

 

GORAN MARKOVIĆ – LIK I DELO

U utorak (19.02) u Krokodilovom Centru za savremenu književnost, svoje stvaralaštvo je predstavio naš proslavljeni režiser i pisac – Goran Marković.

Ovaj vid prezentovanja umetnika iz raznih sfera, predstavlja ustaljenu praksu i kurs koji je zauzet od strane ljudi iz Krokodila od trena kada je ovaj centar otvoren u septembru prošle godine.

Tematske celine koje su zastupljene pored ove (LIK I DELO) su još i : “Zadovoljstvo u tekstu”, “Hate Poetry” (javno čitanje pretećih komentara koje su gosti koji se obraćaju dobijali sa raznih strana), “Skandinavska ćaskaonica” (predstavljanje skandinavske kulture), “Gigantomahija” (debate u tri runde na zadatu temu).

Pored ovoga, organizatori se trude da nastave zapravo sve ono što rade tokom trajanja regionalnog književnog festivala, a to je promocija kulture na zabavan i nekonvencionalan, uštogljeni način. Dakle pod tim imamo, sofa intervjue sa piscima koji promovišu svoje knjige, debatuje se na razne teme, ne zapostavljaju se ni dizajneri, slikari, gledaju se filmovi a u planu je još dosta toga.

Preporuka za sve je da posete ovo mesto (Karađorđeva 43, Beograd) gde važe pravila da se u tom prostoru ne puši, dozvoljen je dolazak sa kućnim ljubimcima, preporučljivo je da dolaze bračni parovi sa malom decom kako bi se od malih nogu zarazili pravom kulturom a ne onom koja nam se neumorno servira putem raznih vrištećih kanala javnog opštenja. Pored kulturnog sadržaja tu možete da svratite i opustite se uz kafu, neki alkoholni ili voćni napitak, ili pak da naručite nešto slano za jelo a možda i neki dezert. Radno vreme Centra je od ponedeljka do subote od 10 – 22h, nedeljom od 16 – 22h.

A sad ono sa početka. Goran je pozvan od strane Vladimira Arsenijevića kao organizatora, da se u okviru pomenute tematske celine (LIK I DELO)  obrati prisutnima i da na samo njemu svojstven način prikaže svoje stvaralaštvo ali i otkrije možda neke manje poznate detalje iz njegovog ličnog života.

Mogli smo da saznamo kakav je bio u najmlađoj dobi, kako se školovao, kako je zaplovio u svet filma i kako je zapravo tekla njegova karijera kao režisera/pisca.

Jedan od interesantnijih delova obraćanja bio je kada nam je predstavljao svoju novu knjigu, objasnio nam je, kako je zapravo postao i pisac iako to nikada nije ni želeo.

“Ja sam se celog života strašno plašio literature, plašio se da u moj film ne uđe nešto što je literarno. Uvek sam se bojao da ne budem dosadan, deskriptivan, a onda je na red došla knjiga koju sam napisao (roman „Beogradski trio“ prim.aut.). U tom romanu se ne vidi ni jedna reč autora. Moja životna ambicija je bila da ne postanem pisac, pa ni u ovoj knjizi nisam želeo da se pojavim u ulozi pisca. To datira od perioda kada sam zaplovio u filmske vode, u filmu je najbolje kada se autori „ne vide“, najbolje režije su one koje ne primećujete da postoje u filmu. Najbolja muzika je ona za koju i ne znate da se pojavila u filmu. Iako to nisam želeo, ja sam se celog života bavio pisanjem, moji scenariji za filmove su imali veliki broj verzija. U vreme kada su nastajale te stranice nije bilo kompjutera, pa sam pisao na pisaćoj mašini, na način da ubacim 6 papira i 5 indiga, i kucao sam i kucao do  besvesti, hiljade stranica, moji pojedini scenariji su imali i do 12 verzija od po 100 i nešto strana. To nije bila literatura ni približno, naprotiv to je trebalo da predstavlja izbegavanje literature, ali ja sam sedeo i pisao, i sedeći i pišući sam zapravo  ušao u pisanje.”

Nakon toga nas je upoznao sa svojim studentskim danima u Češkoj gde je studirao dramske umetnosti, potom o prvim filmovima koje je samostalno režirao. Gledali smo kadrove iz filmova “Bez naziva”, slike sa snimanja “Sabirnog centra” i filma “Turneja”, ali i iz pozorišta gde je isto radio kao reditelj.

Njegov govor je bio veoma inspirativan, imali smo i više pitanja iz publike a pred sam kraj je poentirao i stavio tačku na ovo druženje sledećom porukom, koja se najviše odnosila na trenutno stanje kod nas u društvu i o uslovima koji ovde vladaju.

“Živimo u jednom strašnom vremenu, živimo u paklenom vremenu. To ćete najbolje shvatiti kada odete negde preko, i to ne zato što tamo ljudi imaju nešto da kupe, ili lepo izgledaju, nego kako staloženo žive. Kako harmonično prolaze njihovi dani. Odjednom stičete utisak da život ipak možete živeti kako valja. Nije to velika stvar, ne treba čovek ništa naročito da ima, treba da imaš samo mir, da mladi ljudi imaju mogućnost nešto da rade, da zasnuju porodicu, da se raduju nečemu, da ovi stariji imaju neku prošlost koje će se sećati. Zapravo, bitno je da ne bude ove histerije i stravične napetosti koja se sve više pojačava. Ova strašna vremena su pak za umetnike vrlo inspirativna, i oni su u neku ruku ratni dobitnici, time što koriste te strahote za teme dela. Ali ne treba smetnuti s uma, da, ili ćemo živeti kako treba ili nas neće biti.”

Ovo druženje predstavlja sjajnu uvertiru za promociju njegovog romana “Beogradski trio” koja će se održati u ponedeljak 25.02 u Velikoj sali SKC-a sa početkom u 18h. O knjizi će pored Gorana, govoriti i Milan Vlajčić – književni kritičar, Dejan Mihailović – urednik i Tihomir Stanić – glumac.

*Uz tekst prilažem i tonski zapis celog obraćanja, koji je sačinjen i objavljen uz saglasnost govornika i organizatora događaja

TONSKI ZAPIS – GORAN MARKOVIĆ – LIK I DELO – KROKODIL – 19.02.2019

Recenzija rumunskog filma “Pororoca” (2017)

Zemlja porekla : Rumunija

Režija: Constantin Popescu

Glavne uloge: Bogdan Dumitrache  i Iulia Lumânare 

Žanr : Drama

Trajanje : 152 minuta

Prvi put sam se zapitao šta se dešava, kako se dešava i gde zapravo odlaze ljudi koji nestanu. Iz života drugih ljudi, iz svog života, sa lica zemlje… kad sam negde sredinom 1992. godine gledao spot grupe Soul Asylum – Ranaway train.

Ljudi sa omotnica mleka, sa kartonskih kutija, ambalaža raznih proizvoda, lica nama nepoznata, imamo i ljude koje traže drugi ljudi, možda traže i sami sebe, nestali… negde… nekako… sa nekim… ili sami.

To je i tema filma “Pororoca”, meni nepoznatog Rumuna Konstantina Popeskua.

Lep letnji dan, otac izvodi decu u obližnji park, onda devojčica nestane, i….pororoca 5

Sve ostalo je u izmaglici. Vi kao gledalac postavljate ista, gore navedena pitanja, ali odgovora nema.

Reditelj gradi priču prema ocu nestale devojčice, koga ubrzo, nakon tog događaja napuštaju supruga i drugo dete, i odlaze kod njenih.pororoca 3.jpg

Otac doživljava destrukciju, moralnu i fizičku katarzu, gde svakog dana odlazi u park u kome je njegova ćerka nestala. Razgovara sa ljudima koji su tu svakog dana, sakuplja slike iz mobilnih telefona ne bi li pronašao nekoga ko mu je sumnjiv. Dešava se da u njegovoj glavi, glavni osumnjičeni postaje slučajni posetilac parka, kako ćemo kasnije saznati invalidski penzioner, bivši radnik carine, čovek koji je došao u park sa detetom koje nema roditelje.

Ponašanje oca postaje nalik na Trevisa Bikla (Taxidriver), povlači se u tamu, kroz glavu mu prolaze razne destruktivne ideje, ne brije se, ne šiša, a onda jednog dana kreće po odgovore.

pororoca 2

E, baš je tu cela fora. Odgovora nema, a nećete ih dobiti ni do kraja filma.  Šta se zapravo desilo sa devojčicom? Mi kao gledaoci imamo pravo da posle provedenih 120 minuta pred ekranom ili platnom, dobijemo odgovor na to pitanje. Uostalom, to je i ceo film.

Odgovora nema, niti ćete ga dobiti. Kao što je to slučaj i u gomili rumunskih, turskih i bugarskih filmova, ostaje vam da sami ispričate svoj kraj, jer ga od reditelja nećete dobiti. Po meni, velika mana.

A i što reče Soul: Runaway train never going back, Wrong way on a one way track, Seems like I should be getting somewhere, Somehow I’m neither here nor there.pororoca 4

Autor : Ivan Žikić

Fotografije : IMDB

 

 

ŠTUTGARTI USPOSTAVILI VEZU

Garaža je ponovo pobedila!
I ne, to nije preuveličavanje već stanje stvari.

U petak (22.02) smo u beogradskom klubu Elektropionir imali prilike da čujemo i nove nadiruće snage okupljene u bendu Sickter ali i već iskusnu  garažnu rok postavu Stuttgart Online.

Prvi su na binu kročili momci iz Sicktera i dobrano su razmrdali i zagrejali publiku za ono što treba da usledi nakon njih. Ovo verovatno zvuči kao da su oni eto tu da prekrate vreme čekanja onima koji su došli na glavni nastup. Neka lenjost ili možda nedostatak želje da se istražuje nešto novo je uvek bila boljka domaćih rok poklonika (uglavnom je siromašna poseta na nastupima predgrupa) što je ponajviše uvek škodilo ovakvim bendovima da se brže probiju. Oni koji uglavnom propuštaju uvodne nastupe, treba da shvate da je to jako pogrešno. Svako ko je tu pozvan, je nečim zaslužio da se tu i nađe, uostalom, sama činjenica da su pozvani od glavnog benda ima težinu.

Oni su to i dokazali, nastup ovog niško-negotinskog tria ( Nikola Petrović – gitara i vokal, Vladimir Milošević – bubanj i vokal,  Filip Paraskević – bas i vokal) bio je jako energičan, odlično složeni vokali, melodičnost i šarenoliki stilovi izvođenja od pesme do pesme, daje ovom bendu širinu, i svakako da je pred njima lep period života na sceni i da na njih treba obratiti pažnju u budućnosti. Pesme koje su mi se lično najviše dopale su : “Druga strana”, “Ja sam se zajebo” i “Ljubav”.

Nakon njih uz kraći predah pred “električare” dolaze “ljudi od reči”. Bez mnogo priče krećemo da se rolamo i valjamo u ritmu baseva i preciznih udaraca u bubanj.

Ređaju se “Zašto ćutiš kada mnogo toga znaš”, “Da je nađe”,  “Oni i mi”,  “Tu za tebe” kojoj publika nije dozvoljavala da se završi, više puta je otpevan poslednji stih “jedino su one bile uvek tu za tebe” što je bio nagoveštaj onoga što nas očekuje do kraja koncerta.

Onda smo dobili prepoznatljiv rif  i pesmu “Superheroj”, zatim  “Akosenežuriš” a ne žuri nam se ni malo kada su oni sa nama, pa smo lagano skliznuli u sledeću “Ako se ikada zapitaš” sa albuma “Štutgart na vezi” nakon koje smo logično bili “Na žici”.

Potom se desila “Krađa”, zatim “Bolje da mi veruješ na reč”, dali smo gol u 90. “Sad ili nikad”, ali naš san je ipak bio “Malo veći” a onda i osvrt na kapitalističko izrabljivanje pretočeno u pesmi “Radna verzija”. Nekako u skladu sa njihovim muzičkim opusom ali i set listom sa ovog koncerta, bliži nam se vrhunac svega sa jednim malim iznenađenjem koje su priredili za sve svoje fanove, a to je premijera nove, brutalne pesme pod nazivom “Mir i sloboda” vrlo jasne poruke u refrenu : “način me iznervira, kako mi se servira, sve se lepo spakuje, sadržaj se sakrije”.

Nakon toga smo otišli “Korak dalje”, uz zvuke bas gitara i bubnjeva, koji su dopirali sa bine od “Ljudi od reči”. Pitali smo se nakon toga “Šta ću biti kad porastem?”, otišli smo i van ovog mesta “Planeta Mars” nakon koje se ekipa iz benda povlači na kraći predah dok publika negoduje i poziva ih nazad. Poslednji set otvaraju “Gubitnici” i njihov “Najbolji sin” a onda opet iznenađenje u vidu nove pesme “Na budžetu” (“hoće li ti biti drago, hoće li ti biti išta, kada od detinjstva ne ostane ništa”)  koja će se naći na već pomenutom albumu “Štutgart na vezi” koji se privodi kraju. Polako se bližimo završnici i shvatamo da su opet rasturili i da je biti deo toga “Prava stvar”  a na samom kraju frontmen benda Bojan Slačala nam poručuje : “Ljudi hvala vam najlepše što ste došli, budite zdravi i pametni!” i naravno tradicionalno, kao potpis, ide pesma “Dva miliona ljudi”.

IMG_20190223_111407_009

Da zaključim, bila je ovo još jedna pobeda alternative,  i potvrda da nismo sami, da oko nas ima ljudi koje pokreću iste ideje, isti ritam, ljubav i zajedništvo, i da smo svakako svi između sebe vrlo povezani a ekipa Štutgarta nas je sve preko svoje muzike okupila na jednom mestu.

Fotografije u tekstu : Bojan Stankov

Videti još → LJUDI OD REČI, ZA SLAVIJU U RITMU BASA

 

 

 

MILE KEKIN ZA GLEDIŠTE : “Uvijek sam pokušavao raditi pjesme sa kojima se ljudi mogu lako identificirati”

I dalje smo na alternativnoj sceni, na moju kao i verujem veliku radost onih koji ovaj sajt posećuju, donosim intervju sa sjajnim rok izvođačem i tekstopiscem, koji iza sebe ima više od 30 godina muzičke karijere, dva benda različitog stila, prepoznatljiv po svom  beskompromisnom stavu, jačini izgovorenog, brutalnom scenskom izrazu – Mile Kekin!

Pozdrav Mile dobro došao na kulturni portal Gledište, za početak razgovora bih voleo  da čujem tvoje mišljenje o muzici danas.  

Mislim da je danas muzika sve prisutnija i raznovrsnija nego ikada. Teško je odrediti neki dominantni stil danas, ali kao što je uvijek i bilo, više je konfekcije i kiča nego dobrih autora i bendova. Ali ima ih, evo baš pre neki dan su me oduševili The Idles, strašan bend iz Britanije.

Na koji način se muzika danas sluša, na šta treba da se baci akcenat prilikom pravljenja neke pesme?

Sluša se većinom preko malih spravica, telefona, slušalica. Ispod mog stana je park u kojem navečer sjedi mlađa ekipa, pijucka i sluša muziku i to većinom preko mobitela, imaju neke playliste koje uključuju sve od stranog hip hopa do Yu rocka. Čini mi se da im audio kvaliteta nije presudna. Mislim da je vrlo važno prije puštanja pjesme u eter provjeriti u studiju kako ona zvuči na najmanjim zvučnicima, jer mi se čini da se danas muzika sluša većinom preko mobitela i laptopa.

mk (8)
Fotografija – Roberto Pavić

Kao što je, verujem, poznato svima onima koji prate tvoj rad, uveliko traje koncertna promocija solo albuma “Kuća bez krova”. Kako si došao na ideju da ponovo (pre ovoga smo imali postavu “Mile i putnici”) zaploviš u solo projekat i šta nam ovaj album suštinski novo donosi?

Skupilo se nešto pjesama koje po senzibilitetu nisu pasale Pivu pa sam odlučio napisati još nekoliko za takav konceptualni album. Tako da bi se moglo reći da sam “kuću” gradio od novih i starih cigli. Zvukom više vuče na klasični američki rock nego na žestoki sound Piva. Ideja mi je bila pokazati publici neku svoju drugu, opušteniju stranu. “Kuća bez krova” je po mnogo čemu svirana autobiografija, koju će beogradska publika čuti 4. aprila ove godine u Domu omladine. Jako se tome veselim, što ponovo dolazim u Beograd, ali i zbog super osećaja da se nakon toliko koncerata i albuma ponovno osjećam kao debitant.

KUCA BEZ KROVA PRINT

Reakcije muzičkih kritičara u regionu, nakon izlaska ovog albuma su bile vrlo pozitivne, deluje da si još jednom uspeo da iznenadiš sve. U čemu je tajna, šta si dobio sa ovom grupom muzičara sa kojima si radio na snimanju i sada na koncertima, koliko se rad na albumu razlikovao od onog u Hladnom Pivu?

Pa najveća je razlika u tome što prilikom rada na “Kući bez krova” nije bilo kompromisa. Sve je tu bilo po mom, za sve sam kriv ali i zaslužan. Iako, naravno,  da su i Denyken kao producent i muzičari ti koji su dali svoj rukopis, ali sam ja taj koji ih je angažirao pa je opet sve na meni. To je na trenutke bio najteži dio posla oko albuma, odabrati pravu kombinaciju muzičara da bi dobio taj zvuk. Sa “Hladnim pivom” je puno lakše, znamo koji nam je zvuk i kako treba zvučati pjesma na kraju. Nema nekih tajni, moraš puno raditi i puno toga bacit u smeće.

mk (4)
Fotografija – Roberto Pavić

Čitav aranžman, kako smo zaključili, se dosta razlikuje u poređenju sa pomenutim Hladnim pivom, da li ti je neka ovakva promena prijala kako bi se muzički još više izrazio i udahnuo na taj način novi život svojoj dugogodišnjoj karijeri?

Pa naravno, moraš s vremena na vrijeme skrenut sa utabanih staza jer ćeš inače početi rutinski odrađivati posao što je pogubno za bilo koju kreativnost.

Na ovom albumu imamo gostovanje Momčila Bajagića Bajage i to u pesmi “Atlantida” koja je za sve one bez zastave i himne. Neposredno pre njenog izlaska, određena grupacija je urgirala kod gradskih vlasti Karlovca, da se zabrani njegov nastup u tom gradu na jednom muzičkom festivalu, što se i desilo, a onda su organizatori pozvali Hladno pivo da uskoči na njegovo mesto što ste odlučno odbili. Kako je moguće da se danas, u 21. veku, dešavaju takve stvari, da neko zabranjuje nastupe određenih umetnika samo zato što dolaze iz zemalja sa kojima je bilo određenih istorijskih sukobljavanja, kada ćemo preležati te dečije bolesti?

Bojim se da nećemo nikad preležati dječije bolesti, da bi vlast ostala u foteljama, ratne rane ne smiju zacijeliti, rane treba stalno iznova otvarati. U regiji se politika svodi na manipuliranje ranama. Kad pogledaš Dnevnik HRT-a imaš osjećaj da rat još uvek traje. Sad se radi na tome da se rat prebaci na generaciju koja se još nije ni rodila kada je rat završio pa imaš mulce od 18 godina kojima su sviježe rane razlog zašto moraju bušit gume ili premlaćivat strane turiste i sportaše. Što se Karlovca tiče, mislim da je to bio glup potez  gradonačelnika zbog kojih se grad Karlovac mjesecima provlačio kroz negativno intonirane članke i komentare. Najmanje takve stvari škode Bajagi ili Pivu, a puno više imidžu grada. Znam da u Karlovcu postoje super ljudi i udruge mladih  koji nisu zaglavili u devedest prvoj i koji su živi dokaz da u Karlovcu ne žive samo zabranitelji.

mile i bajaga

Sa svojim poznatijim pank bendom, prošle godine si širom regiona proslavljao 30 burnih godina na sceni, kako ti sa ove udaljenosti izgledaju tvoji počeci i sve ono što ste prošli do sada?

Izgleda mi naivno i nevino. Nismo se samo mi mijenjali nego su se mijenjale i države i valute, nestala je klasična diskografija, dogodio se internet i promijenio se način na koji funkcionira muzička industrija. Kad pogledam što se sve izdogađalo osjećam se užasno staro.

x (18)
Fotografija – Roberto Pavić

Vi ste u trenucima kada ste stvarali, iskazivali i određeni bunt prema nastupajućem kapitalističkom društvu, misiliš da može doći do novog talasa vol. 2, koliko ima bunta u mladima danas, koliko se uopšte zanimaju za svoju sadašnjost i budućnost? 

Ne bih htio odokativno i s visoka suditi o revolucionarnom potencijalu mladih. Mislim da je novi talas bio i prošao. Današnji klinci imaju svoj način borbe. Čini mi se da su tu pogotovu reperi preuzeli ulogu aktivista i kritičara društva.

Velike polemike se vode u vezi vašeg muzičkog pravca, počeci su bili agresivni, pesme u trajanju od jednog minuta, bez veće melodičnosti, pratili ste pank kulturu. Kroz godine je to sve postalo mekše, melodičnije, ozbiljnije, zašto se na tu promenu gleda negativno ili kao na neku izdaju ideje i slično, da li je baviti se danas na isti način nečim što je rađeno pre 30 godina promašena tema?

Mislim da bi se davno raspali da se nismo mijenjali kroz godine. Prvenstveno zato što bi nam dosadilo raditi po špranci, nije dobro kad postaneš najamni radnik publike. Treba ih tu i tamo razočarati da im ostaneš zanimljiv. Radimo na isti način već trideset godina, zabijemo se u garažu i ne izlazimo dok svima sve nije super.

33777424_1983352141689335_8196750672721346560_n
Fotografija – Atila Sabo

Jedna od stvari koja je po mom skromnom mišljenju doprinela prepoznatljivosti i uspehu Hladnog piva jeste svakako široki dijapazon tema koje se obrađuju u pesmama, te ste na taj način pridobili dosta ljudi koji su se tu pronašli, da li je to svesno rađeno?

Hajde, super da je i to netko primjetio. Da, stvarno mislim da ima malo bendova koji se mogu pohvaliti takvim dijapazonom tema. Uvijek smo pokušavali raditi pjesme sa kojima se ljudi mogu identificirati. Za to je potrebno da se opiše puno različitih situacija i likova.

Poznato je da si ti autor svih tekstova, kako ti po pravilu dolazi inspiracija za pisanje, šta za tebe predstavlja vreme provedeno sa olovkom i papirom ili tastaturom kompjutera?

Dolazi sa svih strana, od ljudi, knjiga , filmova, a najviše od činjenice da nisam po prirodi nešto skuliran, puno se živciram, reagiram i zapravo sam dosta težak karakter.

mk (5)
Fotografija – Roberto Pavić

Sa čim voliš da se zanimaš kada nisi u studiju i ne smišljaš novu pesmu?

Volim da igram nogomet, gledam filmove i serije, čitam i pijem u dobrom društvu.

Često ste svirali u Srbiji, ovde ste jako popularni, koncert na Kalemegdanu je bio spektakularan, uz nezaboravne nastupe na Ušću i u Hali sportova. Koliko vam znači ovo tržište, koja je tačka spajanja vas i svih u regionu i da li je kruna nekog benda sa ovih prostora da ostvari značajan nastup u Beogradu?

Beograd je najveći grad u Ex Yu i tu smo rekli sve o važnosti za bilo čiju regionalnu karijeru. Ali nismo nikad pristupali drugačije Beogradu nego drugim gradovima, uvijek smo dolazili zbog fanova, pa i onda kada nije bilo tržišta i financijskog rezona, puno puta smo se vraćali sa koncerata u minusu i vjerovali da će nam se jednog dana vratiti i što se i dogodilo.

Za kraj ovog razgovora želim da ti izrazim veliku zahvalnost na izdvojenom vremenu. Zamolio bih te da za naše čitaoce otkriješ, šta mogu da očekuju od tebe u budućnosti po pitanju oba benda sa kojima aktivno radiš?

Pivo ima već sad dogovoreno tridesetak svirki do kraja godine, a što se mog malog solo proizvoda tiče, evo me, 15. 03. u Sarajevu, 16. 03. u Zagrebu i kao što rekoh 4. aprila u Beogradu u Domu  omladine, u sali Amerikana, a 20. 06. na Arsenal festu u Kragujevcu. Sve u svemu kako je krenulo bit će ovo godina puna putovanja i muzike što me baš veseli.

x (28) (1)
Fotografija – Roberto Pavić

*Naslovna fotografija – Roberto Pavić

Mile Kekin 4. aprila u Beogradu u Domu omladine (koncertna promocija albuma “Kuća bez krova”)

Videti još → 30 GODINA U JEDNOJ NOĆI